Да ли има опозиције у Србији? Ово питање могло би поново да се постави након недавног изласка на биралишта за власт у три општине, на западу, истоку и северу наше земље. Судећи по изборним резултатима у Мионици, Неготину и Сечњу, опозиционе политичке партије постоје у дану када се одржава гласање само када су њихови активисти на улици. У јавности нису нарочито приметни када се праве изборне листе, а поготово их је тешко видети у политичким кампањама на терену.

Приликом изласка на биралишта за локалне самоуправе у ова три места ниједна парламентарна политичка партија, осим Странке слободе и правде Драгана Ђиласа, није ни покушала да има своју изборну листу. То би могло да се протумачи као покушај креирања доброг алибија, јер опозиција у већини случајева нема своје локалне одборе. Фактички одлука да подрже тзв. студентску листу за велики део њих била је једина опција, ако се одбаци тактика потпуног бојкота. Висока функционерка Странке слободе и правде Мариника Тепић је изјавила да је ССП наступио самостално у Мионици, односно да није исказао подршку листи „Уједињени за Мионицу”.

„Становишта смо да нисмо могли да подржимо листу на којој се налази и Народна странка Владимира Гајића, као ни Српски покрет обнове, који је на републичком нивоу део власти”, појаснила је Тепићева за ТВ Н1. Иначе, иза листе „Уједињени за Мионицу” стали су студенти који учествују у блокади. За разлику од Тепићеве, председник Народног покрета Србије Мирослав Алексић је истакао да њихови чланови имају аутономију на локалу, а да су конкретно у Мионици одлучили само да подрже листу за коју су веровали да има највећу подршку.

Биланс најновијег гласања само појачава утисак да се велики део парламентарне опозиције налази на ивици политичке провалије и чини се да покушава да дође до ваздуха да би могао политички да преживи. Све се претворило у својеврсне гладијаторске игре на опозиционој сцени. Утисак је да студенти блокадери отворено и неприкривено имају дистанцу и немало неповерење према опозицији. У истраживањима јавног мњења може се видети да није мали број људи који истиче да нико не би гласао за ову изборну листу уколико би се на њој налазили, за њих, неприхватљиви актери из опозиционих редова. Штавише, блокадери су отишли корак даље и готово да су од опозиције затражили да се сама себе одрекне. Односно да им у кампањи стави на располагање своју страначку инфраструктуру и највероватније изборне посматраче у наредних скоро годину дана, што је период у којем је председник Србије Александар Вучић најавио да ће бити одржани парламентарни избори, рекавши да ће то бити у мају или у децембру 2026, али да је реалније да буду крајем новембра или у децембру.

Уколико пак опозиционари пруже отпор и помисле да, упркос ономе што су им блокадери задали, изађу са својим листама, суочавају се са опасношћу да буду оптужени да раде за власт. Реакције опозиционих странака на овакву незахвалну дилему се разликују. Од тога да треба пруже безрезервну подршку блокадерима, до опције према којој ће ипак самостално наставити свој пут или удружити снаге ради опстанка на политичкој сцени.

Председник странке Србија центар Здравко Понош каже да распоред снага види у само две стране – власт и сви остали. У другој групи, по њему, сви имају исти циљ, невезано за друге неспорне међусобне разлике. Понош каже да због тога мора да се ради на јединству. На питање зашто Срце није прихватило позив и апел студентског покрета да на првим парламентарним изборима не учествује, као ни другe политичкe опозиционe опцијe, Понош је казао да безрезервне и безусловне подршке нема, да су то ставови које износе администратори група на друштвеним мрежама студената у блокади, те да он најпре није сигуран у њихову аутентичност, као ни већински став. Посебно што ни они, како је казао, и даље не знају ко се налази на студентској листи. „Нама се стално спочитава да смо као опозиција нестали и да се не видимо, а ја бих рекао да је нестао ректор Владан Ђокић, за коjeг се говорило да ће бити носилац студентске листе. Нигде човека нема, а борба још траје”, казао је Понош.

Програмски директор агенције „Фактор плус” Предраг Лацмановић каже да опозиција у Србији постоји, али да је само присутна у парламенту. За „Политику” оцењује да су недавни локални избори показали да немају ни фактичку, ни реалну снагу. „Иако је реч о локалним изборима, њихови резултати су прилично јасна индикација да се садашња опозиција, бар када је реч о опозитивним партијама, налази у озбиљном проблему. Они су се још пре неколико месеци приклонили студентима блокадерима или учесницима протеста, мислећи да ће им се на тај начин приближити и да ће на том таласу зарадити политичке поене. Међутим, у више наврата су их студенти одбијали, а они су били упорни у томе да их подржавају и оправдавају њихове акције”, каже Лацмановић.

Додаје да их је то „скупо коштало, јер нису слушали савете политичких аналитичара који су говорили да та опција, која се зове студентском, нема јасно дефинисану политику и да нема јасно представљене политичке кандидате у облику одређених личности – којима би грађани на следећим изборима дали глас”. „Опозиционе партије су под тим баластом популарности код одређеног дела јавности тзв. студентске листе. Безрезервно су их подржавали, не водећи рачуна о свом раду и политикама за које се, бар програмски, залажу”, каже Лацмановић. Истиче да се резултати те погрешне политике сада могу видети.

„Опозиција је допустила да их избришу са политичке сцене јер је стратешки лоше наступила од самог старта када се видело да је читав побуњени студентски покрет оркестриран тако да се читав опозициони блок дословно почисти. То је био један од циљева ове студентско-блокадерске листе који они нису крили. Чак су им у интерним разговорима рекли да представници опозиције треба да забораве да се баве политиком у оквиру политичких партија. Упркос томе, они су подржавали студентску опцију, надајући се чвршћој сарадњи која је, бар засад, изостала. Штавише, они су кренули са улагивањем том студентском покрету, покушавајући да му се прикључе, али су их од старта они одгуривали, чак су и ’Проглас’ стављали по страни”, наводи Лацмановић.

Додаје да ипак у последње време долази до промена и сада од стране Здравка Поноша има одређених критика на њихов рачун јер се види да нема комуникације, а бесмислено је да се садашња опозиција склони да би неки људи, за које и не знамо ко су, добили одрешене руке. „Опозиција је од старта требало да критикује, рецимо, обустављање рада факултета и средњих школа, јер се тиме наноси озбиљна штета друштву. Они су морали да критикују оно што је било за критику, а подрже оно што је било за подршку. Уместо тога, они су подржавали без икакве селекције све оно што је против Александра Вучића, занемарујући своје политичке ставове и идеје. То је епилог, јер су препустили неком другом да води политику уместо њих и прилично је неизвесно како ће опозиција дочекати следеће парламентарне изборе”, каже Предраг Лацмановић.

Да није реално да странке подрже студенте који учествују у блокади, оцењује политички аналитичар Бранко Радун, који за „Политику” каже да би то била пречица за њихов нестанак са политичке сцене. Наводи да они покушавају да се задрже у политичком фокусу грађана, превасходно својих присталица, кроз наставак активности и формирање коалиција којима би поправили свој резултат на евентуалним изборима. „На прошлим изборима смо имали десницу која се није прославила, а имали смо и грађанску опозицију која је освојила завидан број гласова. Када се види како су прошле неке политичке партије које су самостално одлучиле да изађу на локалне изборе, а да не подрже студентску листу, онда можемо закључити да су се преварили. Обрукали су се. Освојити тек нешто више од један одсто је баш мало. Нисам сигуран да би се, уколико би било могуће да поново одлучују, определили да самостално трче трку”, каже Радун.

Подсећа да је на прошлим изборима 2023. године неславно прошао десно оријентисани део опозиције. Неки су попут Заветника одлучили да се приклоне владајућој коалицији, неки су, како каже, отишли ка Странци слободе и правде као Нова демократска странка Србије, док су се неки пак определили за бизнис и напустили политику.

„То је бирачко тело које чини нешто више од 10 одсто грађана. Она лево опредељена, грађанска опозиција је организованија, има медије, инфраструктуру и уз то добар део елите их подржава, али то бирачко тело је некако ’појела’ тзв. студентска листа. Ипак, колико локални избори показују реално стање у бирачком телу је питање и колико су они репрезентативни за Србију. Ови локални избори показују да је тзв. студентска листа јача од опозиције, а десница је још раније пропала. И сад ће бити битка да ли ће грађанска опозиција успети да нешто конкретно уради јер су сујете лидера велике. Чак и да буду на једној листи, то није добитна комбинација. Они морају да нађу неког новог на политичкој сцени, а то није лако, јер само тако могу да парирају и властима и тзв. студентима”, каже Радун.

Очекује да ће неке опозиционе политичке партије да се уједињују јер желе да дођу на власт, али да ће већина партија које су опозиционо оријентисане према власти све учинити да политички преживе, јер се према релевантним истраживањима јавног мњења налазе далеко испод и овог смањеног цензуса. „Због тога је један део опозиције решио да се фокусира на своје активности и припреми за изборе кроз формирање коалиција које на први поглед делују природно. На овај начин опозиција показује да не жели да чека одлуку студената о начину и форми изласка на следеће изборе. Зато очекујем најмање четири опозиционе колоне”, каже Радун.

Укрупњавање у тренутном политичком контексту, где постоји огроман број странака које имају малу, једва приметну подршку, вероватно је једини логичан политички корак, што би могло да олакша бирачима како би се лакше определили. Објективно, сем Странке слободе и правде Драгана Ђиласа, Нове демократске странке Србије Милоша Јовановића и покрета „Крени–промени” Саве Манојловића, остале партије тешко да могу самостално да пређу цензус од три одсто.

Већина опозиционих странака чија се централа налази у Београду најчешће има слабије развијену партијску инфраструктуру по земљи и немају одборе у сигурно пола градова и општина у Србији. А све то неки покушавају да надокнаде честим појављивањем на опозиционим телевизијама. Самим тим, њихов потенцијал да угрозе власт на неким будућим изборима у многим случајевима је само формалан. Ипак, иако су избори релативно близу, све и да буду за годину дана, што је најкаснији помињани термин, чини се да опозиција има једначину са више непознатих. У току су припреме, а сва ова досадашња уједињења и наводи о заједничкој сарадњи на изборима су на нивоу симболике.

То су формални облици најаве заједништва и груписања који наговештавају да ће на ванредним парламентарним изборима бити више опозиционих колона. На тај начин постоји могућност да се додатно окруни студентско-блокадерска листа, а могућност да се створи референдумска атмосфера – „за и против Вучића” постоји само као теоретска. Бранко Радун сумња да ће бити само три опозиционе листе – студенско-блокадерска, грађанска лева и десна – и сматра да ће се појавити много више опозиционих изборних колона. На питање шта би могло да одлучи следеће парламентарне изборе, каже – десница. „Од тога ко ће да придобије десне гласове зависиће и резултат избора. Тих десет одсто није мало и коме се они приклоне, ти ће да победе на изборима”, сматра Радун.

Ко ће међу противницима власти водити главни реч

Предраг Лацмановић истиче да ће, према његовом искуству, парламентарни избори бити одржани за годину дана, са одступањем до два месеца и да очекује да ће на опозиционом блоку бити много више изборних листа. Наглашава да је тешко поверовати да је могуће да на једној изборној листи буду они политичари који једноставно не могу да седе заједно ни у Скупштини Србије. „Мислим да ће, како време буде одмицало, бити све више сукоба на том опозиционом блоку. Последњи локални избори су показали да је опозиција у озбиљном проблему. Што се тиче њиховог удруживања, можда ће то допринети неком бољем резултату, али свима је јасно да главну реч води ова, да кажемо, блокадерска струја и питање је колико би евентуално удруживање одређених партија могло да им донесе гласова. Она опозициона структура грађана ће се определити за ону фракцију која може да освоји највише гласова јер јој је главни циљ обарање власти”, каже Лацмановић.

Самим тим, додаје, садашње опозиционе партије, ма како да се удруже, тешко да ће имати неку већу шансу. „Ипак, имају среће јер ће избори бити за годину дана и имају довољно времена да се изборе за бољи рејтинг, али то подразумева здраву и праву критику и власти, као и опозиције, али ће им то бити јако тежак задатак. Власт ће имати довољно времена да докаже да тзв. студентска опција нема прави потенцијал за вођење државом. Видећемо како ће се која опција снаћи, али је евидентно да се упркос геополитичким дешавањима и проблемима са НИС-ом у најбољој позицији налази владајућа опција”, истиче Лацмановић.