Добри Бошњани и инфлуенсер из Српске

Да ли ће се Додик већ на регуларним изборима 2026. кандидовати за председника пошто издржи једногодишњу паузу и Трамп му смањи Шмитову шестогодишњу казну? Или ће му због стриктног држања дила с Трампом, након две трећине одслужене изборне апстиненције, бити дозвољено да се кандидује већ на изборима 2030? Или ће у међувремену постати премијер, што и јесте кључна функција у парламентарним демократијама, а то би Српска и била још пре 20 година да протекторат није себи продужио мандат на неодређено време с неограниченим надлежностима? Или ће с готово извесним одласком Шмита, можда и ОХР-а, све бити ресетовано на стање пре кризе које је произвео лажни В. П.?
Додик је жртвовао функцију ради амортизације притиска на Српску, али је задржао власт.

Сада је то јасно и онима који су скакали од среће кад се повукао с председничке позиције. Нису успели да га новим оптужницама, којима би Шмит накнадно дао законску основу, скину и са чела странке. И да јесу, опет би се разочарали, јер где је Додик, ту су лидерство, харизма, утицај. Расту или опадају, али су увек неупоредиви с било којим конкурентом. Он ће и даље стратешки усмеравати Српску, па и БиХ, али и он сам и околина мораће да се навикну на протоколарни ритуал по којем ће Каран, Цвијановићева, Стевандић и Минић у званичним приликама играти у средини терена, а он ће са корнер линије диктирати стратегију и тактику, напад и одбрану, слати на клупу за предах једне, а убацивати у игру свеже играче, док не спроведу лопту у мрежу. То им није непознато: као премијер у више мандата био је формално четврти по рангу, а опет баја.         
Опозиција је добро искористила конфузију у бирачком телу да пласира лажне оптужбе да је власт окренула леђа мајци Русији и матици Србији, да је капитулирала, да је нешто потајно обећала Трампу, да се поделила између проруских (Додик, Каран) и прозападних (Цвијановићева, Тришић). Али је заправо доживела само частан пораз и охрабрење да Додик није нерањив. А проевропски медији се теше да је „Додик дефинитивно сишао са сцене”. Сада ЦИК пребројава Каранове гласове, а замислимо шта би се десило и да његовом Синиши пониште победу. Без већине у парламенту и без иједног опозиционара у влади, Блануша би био као енглеска краљица.

Овако, ништа битно се реално није променило. Испада „тресла се гора, родио се миш”, иако је исходом ванредних избора Додик Републику Српску вратио са ивице амбиса. Смењен изабрани председник, наметнути ванредни избори, мала излазност, тесна разлика, Српска под снегом, а упркос свему, победа Карана је можда Додиков најзначајнији успех. Време пролази, а опозиција, комшије и немачки медији баве се њиме као да је и даље председник Републике Српске.                
Расплет у БиХ зависи од динамике америчко-руских договора о Украјини односно од тога када ће руска војска стићи у Одесу и на делту Дунава, а Мерц и Зеленски завршити путовање „Титаником”. Можда је неком промакло, али Путин је индијским новинаркама рекао да ће, ако је потребно, дати Европљанима гаранције да их Русија неће напасти, иако, како је уз осмех констатовао, они шаљу у Украјину војску и оружје који нападају нас, а није обрнуто. Подсетио их је и на лажно обећање Горбачову да се НАТО неће ширити на Исток, али је другом приликом додао: „Ако ЕУ хоће рат с Русијом, нека изволи одмах, ми смо спремни!”

Према Орбану, коме треба веровати, у Бриселу (Берлину, Паризу, Лондону) већ постоји одлука да рат започну 2030, што је сигнал Путину да до тада, у договору с Трампом, или без тога, заврши све у Украјини и, устреба ли, као и Црвена армија 1945, у залету продужи до ратоборног Берлина.         
Равноправан дијалог три националне стране, према агенди Ландау-Цвијановићева, почеће одмах после избора 2026. године, али може и да се оконча крајем исте, пошто неће трајати бесконачно у стилу Брисела, него орочено и ефикасно у маниру Вашингтона. Повратак од духа на слово Дејтона или Нови договор? Српској одговара свако од три решења. Херцег-Босни – два од три. Бошњачким кантонима ниједно. Они би јединствену БиХ и имовину Српске, али ништа од тога.                      
Невероватно како је, меком моћи тада једине суперсиле, опште прихваћена глупост да је Дејтон донео мир, али не и политичко решење. Како је рат заустављен? Па тако што су све три стране прихватиле споразум и анексе и велике силе их гарантовале. Зашто се ипак показало да Дејтон није донео политичко решење? Зато што никад није ни био примењен. Имплементација није честито ни започела током кратког Билтовог мандата, а већ се прешло на радикалну ревизију и за мандата следећег В. П. Вестендорпа уводе се по Српску убитачна бонска овлашћења.                
У Босни је тренутно на делу сукоб Вашингтона и Брисела. У Белој кући није заборављено да је Немачка заскочила САД, кад је у Мастрихту уценила европске савезнике: увођење евра за признање католичких република Словеније и Хрватске. Затечени Вашингтон, који је дуго био за спасавање Југославије, ухватио је воз и преузео вођство понудом осамостаљења и осталим федералним јединицима. Србија и Црна Гора су одбиле, Македонија је прихватила, а БиХ се поделила.

Овог пута Трамп неће дозволити да га сада ионако слаба Немачка и њен Шмит, као некад Геншер, опет стави пред свршен чин. Последње заседање ПИК-а показује да су се западни амбасадори у Сарајеву нашли у небраном грожђу. Састали су се поводом јубилеја Дејтона, а онда расправљали о деескалацији кризе и на крају о назочном Шмиту, али нису постигли консензус. Чак и германски јастреб Волфганг Петрич, који је као В. П. у БиХ увео „аеродромске законе” (у ВИП салону на одласку кући) и на време алармирао да се Руси враћају на српски део Балкана који је Запад запустио, сада одједном тврди да је у складу с дејтонским планом већ после 10 година власт требало препустити локалним институцијама. Човек је схватио куда ветар дува: Руси су оружано додали гас у Украјини, Американци Зеленском заврнули помоћ и отворили аферу с корупцијом. Неки предвиђају пуч у Кијеву налик оном на Мајдану.         
Глобални неолиберални неоколонијализам био је остварени рај за западне елите, и није чудо што ту игру без граница бране до последње капи туђе прокси-крви на више фронтова. Али, САД, као лидер таквог светског поретка, прве су и осетиле да је модел исцрпљен и да ваља окренути лист. Две победе Трампа у размаку од четири године, од којих је друга много убедљивија, указују да је у бирачкој бази сазрела свест о неопходности промене. Трамп јој пере образ као највећег кривца: неће да се петља у унутрашње ствари других земаља, није започео ниједан рат, посредује у мировним преговорима, кандидат за Нобела. Додик је надживео седам В. П. Неки су поступно (Вестендорп, Лајчак...) неки агресивно (Петрич, Ешдаун), неки као мува без главе (Шмит) радили на укидању Српске, а он је отпором успевао да их блокира, успорава и купује време. Показало се довољним да се Русија врати на Балкан и САД напусте Бајденову политику. У новој одбрамбеној стратегији САД, непријатељ бр. 1 није Русија него ЕУ.           
Када Бошњаци закоче Нови договор небулозом о унитарној, мулти-култи, грађанској, нормалној држави, Ландау ће им рећи: Имали сте 30 година и нашу подршку да придобијете Србе и Хрвате за јединствену државу, али нисте успели. Напротив, ни Хрвати је више неће. Сори! Ваш Алија је два пута прихватио територијално-етничку поделу (и у Лисабону и у Дејтону), онда је после свечаног потписивања у Паризу рекао „Ово је неправедан мир”, а сад је неправда постала лудачка кошуља. Ми смо вам, приликом 30 година Дејтона у Дејтону, јасно поручили да смо спремни да сарађујемо, али на конкретним и реалним решењима, уз консензус три стране.           
А у Сарајеву се не баве ни припремом платформе за преговоре о БиХ у новим глобалним околностима, ни саговорницима Жељком, Синишом, Ненадом, Савом. Него: „Ко о чему, баба о уштипцима”. Својим несигурним идентитетом и Милетом Додиком. На Хаџифејзовићевој ТВ Фејс, расправљају о још једној промени имена: од Бошњака у Босанце. Жестоки дуел експерата Куртћехајић-Ишерић поделио је нацију бивших Муслимана. Мој предлог им је „Добри Бошњани”, у значењу „нагодан народ”, како се, наводно, спомињу у неким средњовековним списима. Као такви, лакше ће се нагодити с Додиком и Човићем, а на којим функцијама ће њих двојица бити, то је ипак интерна ствар Срба и Хрвата. Инфлуенсер из Српске биће, изгледа, њихова судбина, све док државном тарабом сами не ограде своју авлију у европском дворишту. 
*Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа