Московски дневник

14. децембар 2008.
Данас су ме звали с посла. Нисам хтела да дигнем слушалицу. Па сам дигла ипак. И даље радимо од куће, саопштили. Јако сам се обрадовала, нећу гледати јос ндеко време оне увређене и понижене у метроу. Нећу пролазити кроз пијацу пуну олоша и смрада. Нећу бити каљава и исцепаних фармерки. Гледаћу свет кроз прозор, као бабушке заборављене од својих најближих. Имаћу свог малог пацовчића у кухињи.
Почела да кувам.

15. децембар 2008.
Нешто није у реду. Лоше сам спавала претходну ноћ. Вероватно због веће количине хране коју сам угурала бесомучно у своје тело касно ноћу. Телефон не звони. Уопште. Напољу је сиво. Не знам да ли је дан или ноћ. Покушавам да се сетим датума кад се појавило сунце….али безуспешно. Решила да обележим те дане црвеним на календару.

Цео дан нисам изашла напоље. Остала у пиџами. Као радила....

16. децембар 2008.
Данас сам морала да изађем на улицу. Ветар је био јако оштар и непријатан - као што човек може да буде непријатан. Данас сам држала час малој Катарини. И све би било много лепше да ме њен отац – Милорад, архитекта, Србин по занимању, није зауставио на вратима опскрбљујући ме неопходним информацијама. „Да ли знате да је трећи светски рат почео?“ саопштио ми је нежњикаво и полусузних огромних очију ...

Не знам како да се понашам. Држим руку на кваци дајући знак да ипак желим да одем без нализе светске политике. Али он смело наставља убеђујући ме да је све већ готово. И да се он пакује. Спрема се да се укопа у земљу у неком српском селу и да тако преживи трећи светски. И ту већ почињем да се смејем. Себи у браду. Сјајна идеја, помислих.

Опет сам лоше спавала. Чак мислим да то и није било спавање већ нешто између.(/slika2)

17. децембар 2008.
Пробудила се јако равнодушно. Села одмах за компјутер да радим. Читала новости цео дан. То је била ноторна грешка. Телефон не звони. Добро је. Немам снаге ни са ким да причам.
Нешто је тамно у стану све време. Иако светло у целом стану гори. Тамно је ипак. Перем сочива неколико пута за сваки случај.
Приближава се Нова година.

18. децембар 2008.
Данас сам устала равнодушно. Ни данас нисам нигде изашла. Нешто није у реду.
Звонио је телефон. Најгори људи који су могли да ме зову са најгорим могућим стварима које су могли да кажу.

Прво је звала свекрва да ми се жали на другу снају. Успела сам да будем фина 10 минута а кад је почела да пореди како ја имам диплому а друга снаја ради као фризерка – завршила сам разговор. И наравно на најнедипломатичнији начин – данас њу оговарате а мене ћете сутра, рекла сам јој. Она је почела да плаче…

Затим је звао један полупознаник да ме нешто упита а узгред да ме информише о најновијим збивањима на политичко-економској сцени: вратио се из Доминикане са одмора и отишао право да купи џак брашна и шећера јер долазе тешка времена. Узгред је прокоментарисао о појави канибализма и то баш у Москви и то баш у овом животу и то баш следеће године. Питам га сад већ неравнодушно како канибализам, опрезно са том речју, зар он не зна њено право значење – и он ми наравно јако лепо и јако опсежно прича о томе како овде живи 15 милиона људи и како се спрема велика криза и како ћемо да гладујемо а они најхрабрији ће да једу нас мање храбре...

19. децембар 2008.
Звали са посла да дођем по плату. Зашто ништа не осећам, ни радост ни тугу?
Шеф нас је све сакупио да нам подели беле коверте. Размишљам, има нечег перверверзног у белим ковертама…

Дајући ми плату, прокоментарисао је како је једном негде у Србији видео свињу од 400 килограма. Размишљам да ли алудира на глад…

А онда је одржао здравицу. Здравица се састојала из фантастичних речи: како нас чекају тешка времена, како нам је смањио плату за трећину, како нисмо ни свесни шта нам се спрема у 2009. и како је он већ купио 4 килограма свињетине у конзервама. Окрећем се безуспешно и тражим најмањи знак зачуђености или неверице код других – ма шта он то прича?!…али нема, нема ничег. Сви су такође некако уплашени од надолазећег…

Вратила се кући метроом са двоје колега. Једна је успела да процеди кроз зубе нешто налик на СРЕЋНА НОВА и додала Нек Бог сачува нашег шефа и његову фирму....
Више нисам равнодушна. Мислим да сам помало утучена и да ме једна фобија већ мерка.
Мислим да народњачки лудим. И то у туђини!

20. децембар 2008.
Јутрос ме је пробудио Милорад архитекта да ми саопшти да више нема потребе да држим часове малој Катарини. Размишљам о њеном лепом имену и додајем, наравно да нисам одолела, како га у целости разумем јер мало је, зар не, банално држати часове док велике силе бесомучно ратују за ресурсе…

Тако је тамно у стану мада су сва светла упаљена…

Муж ме је у једном тренутку позвао да ми саопшти да су отпустили неколико радника и да је ту одлуку баш он морао да донесе. Тешим га равнодушним гласом баратајући чињеницама – Мили, виша сила…не узбуђуј се…уосталом зар ти ниси директор персонала?! И наравно слушам његов већ познати комунистички коментар – Али људи нису пси…Боже, а ја као то нисам знала до сада. Па и ја сам нечији пас са белом ковертом…
Лоше ми је…психички и физички. Тражим излаз. Механички.

Решила да не читам вести, да не причам са сумњивим персонама, да се не јављам на телефон, да не гледам телевизор, да купим књигу Стилистика нове руске речи и да се бацим на њу!
И да једем. Редовно.

Нисам спавала целу ноћ.  Узела српске лекове. Праве.…(/slika3) 21. децембар 2008.
Остало је још неколико дана до Нове године.

Изашла на улицу. Отишла да купим цигарете. Снег.

Жена кавкаске националности ме гађала у главу металним новцем. Наиме кад сам јој изручила ситнину од десет копејки у вредности само једне рубље плус остатак у папирним новчаницама – рекла ми да не примају ситнину. Ја сам инсистирала да узме и рекла јој да ћу звати инспекцију. Ништа јој вероватно друго није преостало, него кад сам се окренула са цигаретама у рукама да ме гађа из беса. Мислила сам да ми крв цури колико ме је изнервирала…Странац против Странца…

Мука ми је. Права. Нешто није у реду. Са мужем затегнути односи…ни крив ни дужан, чини ми се. Или једноставно разлика у менталитету…

22. децембар 2008.
Знам да грешим. Знам да треба да се борим…али ТО је јаче …
Ипак отишли на базен. На -10 ја идем на базен! Мени је у Београду хладно било и на +25…
Тамо наравно “бабушки” са звиждаљкама и црвеним тракама на руци. Оне су свуда. Тихи али вредни и сигурни чувари реда и поретка…Наравно, моја реакција на њих ни овог пута није изостала…плаче ми се али то се не види у базену…

Као компензацију – муж ме води у биоскоп на „Бумажнова солдата“. Сјајан филм!
Моје тихо лудило данас има предах…

23. децембар 2008.
Морала да сиђем у метро иако је то “најувредљивији” превоз у Москви, али је и најбржи… Посматрала остале путнике: поспани искривљених лица са неким чудним малим тортама у провидним кутијама…много њих неруске националности са страшним браздама на челу. Размишљам – то је од претешког посла за јако јако мале паре…

Гасна афера полако се спрема – то знају они који читају независне новине…а таквих је јако јако мало…а и нису баш независне…

Москва се спрема за:
а. Нову годину
б. Кризу и рат
в. %