Публика непогрешиво осети истину

У години која је за нама својом сценском поетиком посебно се издвојио Владан Гајовић, првак Драме Народног позоришта у Београду. Затицали смо га на различитим дестинацијама, због бројних снимања, гостовања, проба нових пројеката… У том згуснутом распореду стигао је да уради две премијерне представе. Прва је „Чекајући Годоа” Самјуела Бекета у режији Тихомира Станића на сцени београдског Дорћол плаца, у којој је остварио лик Естрагона, а готово у исто време освојио је публику снажним глумачким изразом којим је обојио комплексног Андреја у представи „Отац” Флоријана Зелера у режији Наташе Поплавске на сцени Никшићког позоришта. Специјална награда „Ардалион” за тумачење Будимира Станишића, односно драмски монолог у представи „Херој нације” Ивана М. Лалића, у режији Милана Нешковића и продукцији Никшићког позоришта сустигла га је на недавно завршеном 30. југословенском позоришном фестивалу „Без превода” у Ужицу.

Ненаметљиви, дистанцирани Владан Гајовић поделио је са нама емоције, утиске и размишљања којима се водио истрајавајући у улози остарелог Андреја, јунака Флоријана Зелера у комаду „Отац”, јунака који се бори са деменцијом.

Како сте развијали карактер Зелеровог Андреја који се суочава са губитком јасне перцепције стварности?

Као и у свакој представи, најпре сам се посветио анализи текста, па онда и свом лику и његовим односима са осталима, заједно са редитељком Наташом Поплавском и ансамблом Никшићког позоришта. Зелер је изузетно суптилно написао лик Андреја: кроз реплике, тишине, ситуације, као и оно што сам говори о себи, а и други ликови говоре о њему. Током рада постепено сам улазио у његов свет, трудећи се да разумем стање човека који полако губи себе, а да тога није свестан. То је болест која те не чини видљиво болесним, али ти постепено одузима идентитет и контролу над сопственим животом.

Колико је захтевно сценски осликати и пренети публици комплексне емоције и конфузију које ова улога подразумева?

То је истовремено и велики изазов и велико уживање. Андреј је лик пун емоција, између страха, збуњености и ретких тренутака јасноће. Повезао сам се са његовим унутрашњим светом и са причом коју носи. Уживао сам у сваком емотивном стању кроз које пролази, нарочито у сценама са дивном колегиницом Ањом Дрљевић, која тумачи лик његове кћерке Ане. Њихов однос је срж представе: болан, али и пун љубави. Андреј је лик богат слојевима и глумачки је право задовољство „пливати” у тако добро написаном материјалу.

Како сте балансирали изражавање емоција и техничку прецизност у улози која је толико тешка и емотивно оптерећујућа?

Кључ је у мери. Зелеров текст тражи дисциплину: не можеш га играти само емоцијама, али ни само разумом. На свакој проби смо тражили тај танани баланс између унутрашње узбурканости и спољашње контроле. У једном тренутку све је „легло”. Eмоције су потекле природно, без претеривања, али са дубином. То је оно што публика непогрешиво осети – истину.

Зашто је ова прича релевантна за данашње друштво и породичне односе?

Зато што је универзална и болно стварна. Ово није само прича о болести него и о љубави, стрпљењу и границама издржљивости. Деменција није само медицинска дијагноза, то је огледало породице, њене снаге и слабости. Говори нам о томе како се носимо са старењем, губитком контроле, али и о томе колико (не) умемо да волимо када љубав постане терет.

Да ли сте током припрема истраживали стварне приче људи који живе са деменцијом? Како су вам те информације помогле у глумачком приступу?

Да, читао сам и гледао бројне документарце и сведочанства породица које се суочавају са овим стањем, као и искуство редитељке која нам је пренела. Већина људи мисли да је деменција искључиво последица старости или биолошких промена у мозгу, али она често има и психолошки корен. Снажан, дуготрајан стрес, губитак блиске особе, нарочито детета, или дубока животна траума могу бити окидач.

Када човек не може да се избори са болом, мозак као да пронађе „механизам заштите”: повлачи се у заборав, у неку врсту унутрашњег бекства. Зато ми је било важно да играм Андреја не само као болесног човека већ и као човека који је проживео велики губитак и који се у ствари бори са болом који више не може да поднесе.

Можете ли да издвојите сцену или тренутак у представи који је посебно траума или који вам је био најзначајнији као глумцу?

Један од посебних тренутака јесте када се Андреј раставља са кћерком Аном и остаје сам, у тишини, без свести о томе ко је и где је. То је, по мени, најболнији и најчистији тренутак представе, када више нема ничега осим голе људске рањивости. Сваки пут када стигнем до тог тренутка, осетим да више не играм, већ живим ту судбину.

Као човека и уметника ова представа ме је научила саосећању. Када играте човека који губи себе, почнете више да цените све оно што јесте. Схватите колико је ум крхак, а душа велика. И да је, на крају, можда највећа људска мудрост: опростити себи што не можемо све да контролишемо.