Нова управа Америке

Барак Обама је преузео дужност председника Америке и то је по свему био догађај за историју и повод за емоције, уз пратећу помпу пред очима целог света. Америка је добила нову управу, али с обзиром на то да највећи број проблема са којима се суочава има међународну димензију, очекивања од новог станара Беле куће су колико локална, толико и глобална.

Током готово двогодишње кампање, као и у послеизборном транзиционом периоду, Обама је на располагању имао само речи: од јуче, када је почео да прима прве брифинге и папире са политичким опцијама, од њега се очекују дела.

У том погледу, већ је и оно што је предочио у инаугурационом говору била нека врста дела. Суграђанима и свету, нови председник је са правом мером одлучности и уважавања реалности најавио пре свега „нову еру одговорности”.

Његова беседа је можда разочарала оне који су очекивали да ће имати више парола за памћење, или најава конкретних политичких потеза, али Обама је ипак показао да председничке одговорности преузима са адекватном мером самопоуздања и разумевања проблема које му је оставио претходник, Џорџ Буш, јуче церемонијално испраћен у историју.

Сада предстоје суочавања с тим реалностима, па се може рећи да је Обамин „медени месец” – уобичајени период који се новим лидерима и новим владама даје да се покажу и докажу – завршен у истом моменту кад је и почео.

Председнички положај у америчком систему подразумева заиста огромну моћ, али не и свемоћ: то значи да ће и Обама морати да чини уступке, да одмерава и опредељује се између многих интереса који не подразумевају увек опште добро. Због тога, пут од великих очекивања до још већих разочарања могао би да буде веома кратак.

Не треба, ипак, потцењивати значај Обамине личности: он је већ показао импресивну меру знања и брзе политичке рефлексе – то му је, уосталом, и омогућило да се у рекордно кратком року, упркос боји коже, од непознатог локалног политичара домогне главне улоге на централној позорници. Показао је, такође, и да тешке одлуке може да доноси у право време. Али криза је велика – можда и већа него што се до сада појмило – па су велике и шансе да се уђе у погрешан воз.

Има, дакле, основа и за разложан оптимизам – из перспективе света то је да ће Америка бити сила са више обзира – али и за здрав скептицизам, јер суштина њених интереса – да доминира – није подложна ремонту.

Свака политика и сваки нови лидер, сем тога, почињу истицањем амбициозних циљева и заклињањем у високе принципе, а завршавају компромисима. Проблем је само у равнотежи. Обама у том погледу тешко да може да буде (велики) изузетак.