Вечни глас Русије одјекује и данас

Руски песник Сергеј Александрович Јесењин овај свет напустио је 28. децембра 1925. године, а у данашњој Русији, стотине улица, тргова, институција, споменика широм те велике земље, носе његово име.

Готово неподељено, Јесењин се сматра литератом чије дело спада у сам врх књижевног стваралаштва његове вољене Русије, а омиљени поета, иначе необично плодан, живео је интензивно, пуним плућима, страсно и емотивно.

Како преноси Танјуг, иако је овај свет напустио једва напунивши тридесет, успело му је да објави низ књига, међу којима се осим поезије налазе и драмски текстови, чак и делимична аутобиографија, да пропутује велики део света, за собом остави три брака и четворо деце.

Прерана смрт или самоубиство

Префињини стилиста, лирик природности, села, живота, отаџбине, завичаја, емотиван и потресан, славан, поштован и омиљен, боемским стилом живота који је повремено преовлађивао испољавао је и извесну самодеструктивну ноту што ће олакашати Стаљиновом режиму да његову прерану смрт представи као самоубиство.

Како је званична верзија ипак многима била неуверљива, истраге су отваране у више наврата. Налаз једне комисије с краја осамдесетих поновио је став да су гласине према којима је поета Јесенин био жртва тајних служби клеветања Совјетског Савеза. Деценију потом власти Русије обелоданиле су да је Јесењин највероватније био жртва Стаљинове тајне полиције.

Овај свет напустио је првих сати 28. децембра 1925. у апартману број 5. хотела „Англетер” у Лењинграду, како се Петрова престоница званично називала од 1924.

Иако лирик који се није бавио политичком тематиком, осим узгред, поред чињенице да је револуције 1917. па и бољшевичку власт, дочекао оберучке, у време Стаљина власт га је сматрала за опасног декадента. Отуда је његово дело деценијама потом било скрајнуто. Чињеница да се Јесењин у последњој фази заиста препустио алкохолу учинила га је негативним примером за режим опседнут визијама боље будућности. Сам је говорио да је љубав према завичају основна тема његове поезије.

Поета земље и неба

Сергеј Александрович Јесењин рођен је почетком октобра 1895. у селу Константиново у Рјазанској губернији Русије Романова, приближно двестотинак километара југоисточно од Москве. Наводно није имао ни пуних десет година када је почео да бележи стихове. После похађања црквене учитељске школе у оближњој варошици, одлази пут Мосве 1912. где школовање наставља на градском народном универзитету, али га је, посветивши се поезији, обуставио.

Прве стихове објавио је 1914. у једном дечијем гласилу. Имао је двадесет када се 1915. доселио у Петроград, где необично брзо стиче статус уважавног па и познатог песника. Дружио се тада се Блоком, Городецким, Кљујевим, Андрејем Белим, етаблираним литератама.

Очигледно је пленио лириком коју је стварао. Успело му је тако да, чак и пошто је мобилисан, било је то време Првог светског рата, остане у Царском селу надомак престонице, са задужењем болничара. Зна се да се његовим стиховима дивила и сама царица Александра Фјодоровна, супруга Николаја Другог. Те 1916. објављује прву песничку збирку, насловљену „Радуница”. Уследиће потом „Трерјадница”, „Исповест хулигана”, „Песме кавгаџије”, „Кафанска Москва”, поема „Пугачов”.

Пропутовао је, раних двадесетих, област Урала, совјетску Централну Азију, Самарканд, Бухару, Ташкент, обилазио Кавказ.

Три супруге

Његова прва супруга била је Зинаида Рајх, глумица. Са њом је имао кћерку и сина Татјану и Константина. Још 1914. добио је, ванбрачно, сина Јурија, ког су совјетске власти, највероватније, стрељале 1937.

Другу супругу, америчку балерину Исидору Данкан, с којом је пропутовао Европу и делом САД, упознао је 1921. Растали су се лета 1923. када се Јесењин враћа у Русију. Године 1925. склапа трећи брак, са Софијом Толстој, унуком чувеног писца. Наводно је покушавао тада лечење од алкохолизма. У међувремену, маја 1924. добио је, опет ванбрачно, сина Александра са песникињом Надеждом Волпин.

Управо је Софија Толстој најзаслужнија за очување успомене великог песника. Неуморно је до краја живота, крајем педесетих, прикупљала материјале и сведочанства о Јесењину, написавши и сећања.

Имажинизам

Књижевна критика сместила је његово литерарно стваралаштво под одредницу имажинизам, чији је, примера ради, на Западу истакнути представник био такође величанствени поета Езра Паунд. Извесно је био ослоњен на руске симболисте. Већ његови рани стихови, попут рецимо „Песме о керуши” (1915) изградили су му трајни спомен.

Разбарушен, неограничених емоција, неспутан нормама ни грађанског морала, после фазе опевања завичаја, окренуо се извесној интроспекцији, опевајући љубав, сету и заносе, најаве среће и неизбежна разочарења пролазности. Иако је то доносило ваљане литерарне плодове, власти су га виделе као негативан пример, индивидуализма, неодговорности, разбарушенисти, пијанства и дегенерације. У време Стаљина, његово име је тако постало одредница којом су означаване деструктивне појаве.

Лењинград

По сведочену блиских последњих месеци 1925. понашао се потиштено, узнемирено, такорећи махнито, у алкохолним испарењима, као особа којој је готово немогуће помоћи. Последња четири дана провео је у Лењинграду, где је допутовао 24. у јутарњим сатима, напустивши московску клинику у коју га је сместила супруга Софија у нади да ће лечење помоћи. У „Англетеру”. где је одсео, боравио је својевремено са Исидором Данкан. За те дане везано је више необичних, мрачних сведочења. Тако је последње речи које је 27. даровао пријатељу песнику Виктору Ерлиху наводно написао сопственом крвљу. Били су то стихови „До виђења, пријатељу, до виђења”, што је Ерлих уочио тек после Јесењинове трагичне смрти. Постоји такође сведочење да су му собу, када би отворио прозор, испуњавала јата врана.