Писци треба да пишу и да разбијају митове

Ове недеље у нашој редакцији уприличен је разговор на тему „Књижевност и рат”. Учествовали су Владимир Кецмановић, Владимир Арсенијевић, Ненад Прокић, Борис Дежуловић и Весна Рогановић уредница Културног додатка. Данас објављујемо други део.

ПОЛИТИКА: Каква је била рецепција књиге „Пјесме из Лоре”, да ли je било проблема, неразумевања?

ДЕЖУЛОВИЋ: Сретна је околност да су то пјесме. Официјелна критика је била веома благонаклона. Петнаест година после Лоре можеш без великог јавног ризика аплаудирати пјесмама из Лоре из кабинета службеног књижевног критичара. Да сам, као што ми је био и првотни наум, објавио то 1993. вјеројатно не би било тако. Неофицијелна критика је била понешто грубља. Освануло је пар графита по Сплиту којима се позива на линч, итд. Али, све у свему, нисам имао великих неугодности. Чак и међу писцима, није ми нико пљунуо у лице и рекао: „Издајниче хрватског народа“. За њих је то комотна ситуација, јер ти не мораш свих 15 година рећи ниједну реч о Лори, али када неко каже, ти можеш рећи да је то храбра и поштена књига, а да ти због тога не падне длака с главе.

ПОЛИТИКА: Господине Кецмановићу, када сте писали „Топ...“ јесте ли размишљали како ће га Ваши бивши суграђани у Сарајеву доживети?

КЕЦМАНОВИЋ: С обзиром на атмосферу која тамо влада, очекујем да ће ова јавна, званична перцепција бити негативна. Ситуација у којој су се нашли Срби који су остали у граду који је припадао муслиманској страни и који је био гранатиран, заиста је специфична ситуација, коју и званична српска страна, и бошњачка, гурају под тепих. То је ситуација која никоме није била пријатна и мислим да због тога неће наићи на добар пријем.

АРСЕНИЈЕВИЋ: Ту је и питање фантомског тенка који кружи Сарајевом.

КЕЦМАНОВИЋ: При чему Златоје Мартинов каже да је то измишљотина. А није. Коначно, што се тиче становишта да ли је тенк пуцао на град, погледајмо мемоаре Сефера Халиловића коме су жену и дете убили из неког топа, или тенка те врсте. Значи, то није никаква караџићевска пропаганда. Рецепција коју ће мој роман доживети у Босни више ће говорити о стању наших емоција него о самој књизи. Ја мислим да је ово књига о утеривању у те нове идентитете. То смо сви осећали на различите начине, ја поприлично болно. Ја сам заиста одгојен у југословенском духу и сада је требало мене увући у тај српски, чисти српски контекст. У Босни је ствар била још компликованија, јер си имао југословенски идентитет, имао си босански идентитет, и онда си морао да се сведеш на бошњачки, хрватски, или српски. Ја мислим да је то књига о том силовању да се прикључимо групи, да тако кажем. Међутим, имам утисак да ће се у оној другој етничкој групи то читати са једним другим сетом аргумената и да ће онда изазивати доста врелих емоција. Али, мислим да је битно да се и та тема коначно отвори, али на правилан начин. То досад није било могуће.

ПРОКИЋ: И ја сам ту немогућност искусио. Кад сам 1994. натерао Јована Ћирилова да урадимо у Југословенском драмском адаптацију дела Карла Крауса „Последњи дани човечанства”. То је највећа мисија мржње против рата икад написана на планети. Најдужа драма на свету, преко хиљаду страна. То је једина представа у једном великом театру, у једној великој престоници Европе, која је прошла без аплауза. Акција је у Бечу, Први светски рат, а онда су се само стране обрнуле. Сада је Србија постала Аустрија. Завршило се муком. Ништа. Е, то је најчешћа реакција на све напоре да се нешто сабере и прикаже како јесте. Истина је непобитна. Људи су они који праве збрку. Боље је и да те угрожавају, јер си неког својом књигом измалтретирао и он хоће да ступи с тобом, макар преко псовки, у неку врсту дијалога. Али мислим да је наше друштво без хипофизе толико умртвљено да оно једноставно највише воли под јорган-планину, да то прође са што мање узбуркивања мог малог, ситног односа према свету, животу, злочинима, храбрости.

ПОЛИТИКА:Ви сте споменули улогу писца као сведока. Какве он истине утврђује, историјске или неке друге?

ПРОКИЋ: Пре свега митове. Митови су мени важнији од историје. Када данас погледаш какав је мит Косовског боја, једне мале феудалне битке у којој су се тукли неки феудалци, и која је незабележена у турским аналима, видиш која је количина, који амалгам глупости и несреће, непотребне, из тога проистекао, која обртања, извртања? Мислим да писац мора да барата са митом, а историчари са историјом. Јер, историја исто тако, знате, зависи од онога што је написано, ко је писао, ко је преписивао, ко је штиклирао.

ДЕЖУЛОВИЋ: Има и других примера. Да није било писца Курта Вонегата, колико бисмо знали о страдању Дрездена. Постоји и ситуација где је заиста књига скренула пажњу на догађај који је држан под тепихом. И онда разина више, а то је објашњавање. То је и друштвена обавеза писца и његова одговорност према написаној речи. Та одговорност носи мањи изазов када је писац само свједок. Јер он увијек може рећи: видео сам својим очима. Може чак рећи видео сам на телевизији. Објашњавање је следећа обавеза писца. Када је почео рат у Хрватској, онда је, да цитирам Јуру Павичића, рат у Хрватској хрватска књижевност дочекала негде на врхунцу постмодерне. Сви су се бавили неким метатекстуалним експериментима, и онда се појавио рат, и сад се једанпут из тог рата изродила нека стварносна проза. Дакле, то су писци-свједоци. Ништа не раде за храстовим писаћим столом, спуштених ролетни, него су на улици, на асфалту, у рову, гдје год. И онда се појављује Недељко Фабрио, који напише класични постмодерни роман о рату у Хрватској који се зове „Смрт Вронског”, у којему он Вронског доводи на фронт код Вуковара где он тамо као српски драговољац умире, потпуно суманута прича. Да би се неколико година касније донекле правдао тиме да он заправо тада, у то вријеме 1991. није имао спознаје шта се заправо догађа. Дакле, колико имамо право рећи да не знамо. Значи, да биљежимо страдање, али да заправо нисмо знали шта се догађа. Ми смо видели само леш, срушено, запаљено село, али не знамо ставити то у шири контекст.

ПРОКИЋ: Чак и у суду, у правном систему, то што ниси знао, ниси схватао, тебе не ослобађа, потруди се па сазнај. С друге стране, проблем писца као сведока јесте тај што је нама секундарни посао да тумачимо истину. Наш прворазредни посао је уметнички облик, потрага за белутком, за формом, за уметничким садржајем. А онда ми, присиљени недаћама друштва, малтретирањем, са телевизије, новина, морамо да се бавимо неким послом, који неко други неће, не жели, не може, да се појављујемо као неко ко треба нешто да изговори, јер нико други неће. Никад нисам желео да се као писац претворим у гласноговорника неке политичке идеје. Важно је само да мој естетски код не буде руиниран неком етичком провалијом у коју могу да упаднем, јер сам необавештен.

ПОЛИТИКА: Да ли пратите како босанска књижевност пише о рату?

(/slika2)ДЕЖУЛОВИЋ: Далеко најбоље странице о том рату написали су босански аутори. Дакле, Лакић, Самарџић, Јерговић, Величковић. Највећи проблем босанског друштва данас јесте то што су они једна велика колективна жртва. Босанска ратна књижевност пропитује ту улогу жртве. О томе и неки босански интелектуалци данас јако добро говоре. При томе не падају у замку суживљавања са жртвом. Они не говоре као да су муслимани, које гађају неки злочести Срби, и злочести Хрвати. Кратке приче Јерговића или Величковића нису у тој позицији.

ПРОКИЋ: Али зашто говоре тако? Зато што је Босна нерешиво питање. Косово ће се решити, све ће се решити, Босна се неће никада решити. И тамошњи писац мора да пише са тим сазнањем и мора имати посебну врсту одговорности. Јер свака грешка у том смислу доводи до хиљаде расељених, убијених. Гледајте колико Србија није ништа научила. Србија са Македонијом, Босном и Црном Гором има суфицит у економској размени; са Црном Гором и Македонијом имамо замрзнуте дипломатске односе, а Босну посматрамо искључиво као предео за неке будуће сукобе. Шта је наша политичка елита уопште и народ, ви и ја, сви, шта смо ми тих двадесет година радили. Ја то не могу да објасним. Толико добар писац нисам. Ту је потребно неко митско биће да то разреши.

КЕЦМАНОВИЋ: То што кажете није нетачно. Али то није цела истина. Ви као човек одавде имате критичан став према српској страни. То је у реду. Међутим, из вашег овог наступа би се закључило да је, дакле, проблем до таквог српског приступа, и то је читав проблем. Али је проблем што ћете ви рећи ако вам кажем да сад на бошњачкој страни имате став: да су Срби учинили злочин, да је Република Српска злочиначка творевина. Ту онда нема никаквог дијалога, а с друге стране да имамо став хоћемо да живимо у заједничкој држави по сваку цену. Са таквим ставом не можеш да живиш у заједничкој држави.

АРСЕНИЈЕВИЋ: Добро, ако је теза да је Република Српска злочиначка творевина, онда сам ја уз другу страну. Ја, рецимо, мислим да је Република Српска злочиначка творевина.

ДЕЖУЛОВИЋ: И ја.

КЕЦМАНОВИЋ: Како онда са таквим ставом може да се направи заједничка држава, ако у РС живе људи који мисле да је то њихова држава.

ПРОКИЋ: Исто као што је Хитлерова немачка држава била злочиначка творевина и када су Немци схватили да је година нулта. Али они су имали годину нулту, били су поражени, за разлику од нас. А без суочавања с тим нема ништа: с тим шта је урадио један човек који је имао наш пасош и био генерал војске, а није био неки тамо Насер Орић, то је разлика огромна. Убио је 8.000 људи. Закопао. Откопао кости, помешао кости, поново закопао. То је геноцид. И то је на суду досуђено. Е сад ми не признајемо суд, а правно-формално га признајемо. Када то признамо биће нам много лакше, почећемо да се опорављамо. То би био прави патриотски гест. Јер, ако не оптужимо оног ко је то урадио у наше име, сви смо криви.

КЕЦМАНОВИЋ: Хајде сада овако да поставимо ствар: у Другом светском рату је усташтво неоспорно направило геноцид. То је прихваћено. Како би та држава СФРЈ, или како се већ звала тих година колико је опстала, могла да опстане да се рецимо из Србије, или из Босне, није битно одакле, понављало како је Република Хрватска геноцидна творевина.

ПРОКИЋ: Не, али због тога што то питање није решено, због тога је дошло до новог рата. Хајде сада да се не питамо зашто то неко други није урадио, хајде да ми урадимо нешто да тога више никада не буде.

АРСЕНИЈЕВИЋ: Проблем РС јесте то што је то злочиначка творевина, верификована у Дејтону. И тај етнички принцип је запечаћен. Тако да са РС не иде, то је оно као што се за жене каже, лоше је са њима, још горе без њих. Ти не можеш избацити РС из идеје о Босни, а не можеш решити проблем докле год су та три етницитета тако тврдо подељена.

ПОЛИТИКА:Шта могу људи од пера да ураде да се превазилазе те тачке конфликта.

ДЕЖУЛОВИЋ: Писцу не треба већи ангажман од писања. Ангажман је чак и када ти у вријеме Сребренице пишеш о цвијећу и дрвећу. И то је твој ангажман на томе да се напросто цвијећем и дрвећем сакрију масовне гробнице. Може се и тако тумачити. Можеш се ангажирати тако да славиш Ратка Младића, да пишеш дванаестерце.

ПРОКИЋ: Један човек не може помоћи свом времену. Он може рећи да оно пропада, али срећнија друштва су ове међусобице имала у 16. веку. Данашње владе скандинавских земаља, рецимо, ставиће у своје уставе да, у случају ратне опасности, уместо њих заседају женске владе: Жена више цени живот, јер га и даје, мање ће крви да се проспе, што је коперникански обрт.

ДЕЖУЛОВИЋ: Не знам да ли би то било добро у Србији.

КЕЦМАНОВИЋ: Барем на Балкану искуство показује да жене у тим ситуацијама знају да буду и агресивније од мушкараца.

ПОЛИТИКА:Када сте Ви, господине Кецмановићу, писали текст „Ратови долазе” споменули сте потребу да књижевност, говорећи о рату, разбија митове. Отприлике се Ви ту негде слажете са Ненадом Прокићем, чини ми се.

КЕЦМАНОВИЋ: Задатак књижевности генерално јесте да разбија лажне митове. Не само када је рат у питању, него и уопште и да то писац, талентовани писац несвесно ради. То не мора уопште да буде ствар неког концепта. Самим постављањем стварног живота у контраст са оним што је лажно долази до тога. Рецимо, Влада је у „Потпалубљу”, не знам да ли свесно или несвесно, обичном причом разбио мит о херојском рату. Разбио га је, изнутра, чак није ни ишао на приче о рату. Ја сам донекле у овом роману, претпоставимо да је управо то оно кључно, што полемичаре иритира, разбио мит о мултиетничкој идили у току рата.

ПОЛИТИКА:Мислите да овде постоји мит о мултиетничком животу?

КЕЦМАНОВИЋ: Не постоји генерално, него у одређеном кругу који се нашао погођен тиме. Одговорно тврдим да не постоји ниједна историјска истина коју сам у роману „Топ је био врео“ ревидирао, ситуација је била каква је била, и ја сам је описао.

ПРОКИЋ: Кад говоримо о акцептирању неког храброг човека, писца, навешћу пример недавног социјалног експеримента у Вашингтону, у организацији „Вашингтон поста”. Долази човек пред станицу метроа, вади виолину и почне да свира Баха, ујутро. Отприлике 1.000 људи је прошло поред њега. Неко баци долар, сви иду даље. Највише пажње су обратила деца, али су сва, без пардона, била одвучена са тог места. Човек је свирао 45 минута, зарадио је 32 долара, није било аплауза, ничега. Нико није препознао да је човек био Џошуа Бел, један од највећих живих уметника на свету, да је свирао можда најраскошнију дивоту икад написану, на Страдиваријевој виолини од 3,5 милиона долара, да је два дана раније у Бостону напунио највећу салу по просечној цени од 100 долара, неке улазнице су биле и по 1.500 долара.

Ми сада овде можемо да причамо, да пишемо своје књиге и да објашњавамо. Проблем је у томе колико је друштво спремно да акцептира. А видимо да није.