Споменик великом и заборављеном праведнику

Јевреји су се на специфичан начин одужили личностима које су у време великог страдања на разне начине помогле несрећницима да преживе у нацистичком пројекту уништења тог народа – смислили су појам „праведници”.

И Срби у Независној држави Хрватској требало је да буду протерани, побијени и прекрштени. Историографија није још до танчина разјаснила усташки пројекат, форме, начине и места убијања... Нема ни текстова о људима који су помагали невољницима. А било их је.

Знамо довољно о Диани Будисављевић, Аустријанки по завичају, удатој за Србина, лекара из загребачких болница. Постоје докази да је из логора спасла око 12.000 Српчади старости до 14 година – многима од њих продужила је живот. Неки су остали у нацији и вери оних који су их усвојили. Тешко је утврдити колико је било таквих.

О Диани Будисављевић снимљен је и документарно-играни филм, један Аустријанац објавио је корисну књигу, данас међу Србима има десетак живих које је спасла од страдања и смрти.

Порта манастира Светог Јована Крститеља у Јасеновцу, који припада Епархији славонској, средином ове године обогаћена је спомен-бистом дечје добротворке и спаситељке. То је јединствен случај у српском народу и у Српском православној цркви.

Протеклих десетак година, готово сваког септембра, и сваки пут када сам се враћао из Загреба или одлазио у Козарску Дубицу или у Поткозарје, свраћао сам у манастир.

Већ годинама је на једној од зграда у манастирској порти постављена плоча у спомен почившег Жарка Видовића, логораша у Независној држави Хрватској и Норвешкој. Текст на табли опомиње на страдање.

Августа ове године, приликом путовања у Козарску Дубицу на представљање моје књиге „Српски народ у НДХ: Нестајање под крижом, маљом и петокраком”, свратио сам у манастир и накратко разговарао с игуманијом. Приликом уласка кроз манастирску капију видех на другом крају порте споменик. Препознао сам лик: Диана Будисављевић! На плочи је написано неколико реченица. Довољно за посетиоца. Штета је што у међувремену није припремљена мала публикација о времену и делу поменуте спаситељке. Додуше, још није касно. А то би могле само две жене, јер најбоље познају тему: Наташа Матаушић и Јасмина Тутунов Трифунов.

После извесног времена, добих идеју да и ја учиним нешто добро за манастир, али и са српску културу сећања, како је то данас модерно казати. Реч је о спомен-обележју Богдану Рашковићу.

Дубоко сам убеђен да ће се сваки читалац овог текста запитати: Ко је тај Богдан Рашковић и шта је то добро урадио?

Нудим следећу причу.

Пре више од три деценије, у време истраживања за докторат „Српска православна црква 1941–1945. године”, у неколико докумената наишао сам на име Богдана Рашковића: састао се у Загребу с Дианом Будисављевић и надбискупом загребачким Алојзијем Степинцем, са неколико високих немачких официра, обишао је концентрациони логор Јасеновац...

После одбране доктората, мој живот је кренуо другим током (Приштина, Косовска Митровица, Лепосавић), па сам готово заборавио на Рашковића.

Када сам својевремено припремао за објављивање зборнике сведочења избеглица из Независне државе Хрватске (шест зборника и уводна студија) поново ми се „појавио” Богдан Рашковић. Реших да истражим све што је доступно и сачиним студију. Заврших то и објавих књигу под насловом „Заборављени праведник” (Сребреница – Београд, 2023). Прво представљање извршио сам уз помоћ пријатеља у Рашковићевој родној вароши, у Ћуприји, а нешто касније у Сребреници и Бијељини. Одрадио сам и једну ТВ прилог на Телевизији Рас.

После узнемирујућих сазнања о великим злочинима над српским народом у Независној држави Хрватској, Милан Аћимовић, један од чланова колаборационистичког Савета комесара, добио је сагласност од немачких војноуправних власти да Богдан Рашковић иде у разне крајеве хрватске државе, и то у пратњи немачких официра. У наредних годину дана Рашковић је обишао неколико логора. Заједно с Дианом Будисављевић у логору Лоборград организовао је транспорт жена и деце у Србију, из логора Јасеновац ослободио је прву групу од 13 заточеника, а касније су групе бројале и на стотине страдалника. Све у свему, реч је о око 30.000–35.000 невољних срећника. Са сваког одласка у Хрватску, Рашковић је детаљно извештавао Милана Аћимовића, Милана Недића, митрополита Јосифа и још неке министре. Крајем пролећа 1942. године Рашковић је престао да одлази у Хрватску. И поред најбоље жеље да разрешим зашто је спасавање невољника прекинуто, нисам успео до краја. Наслућујем да је иза свега стајала српска злоба која би се могла исказати питањем: А зашто баш он то да ради?

Шта сам постигао објављеним, а у јавности готово непознатим штивом? Прво, задовољио сам своју знатижељу кроз научноистраживачки пројекат којим сам доказао да је спасавање Срба из Независне државе Хрватске било могуће и успешно окончано. Указао сам да се досадашња црно-бела слика састављена од више равни може променити.

Мисије Богдана Рашковића, које су биле под покровитељством Савета комесара Милана Аћимовића и владе Милана Недића и остварене уз помоћ немачких официра, од изузетног су значаја за проучавање и разумевање два изванредно сложена историјска феномена: страдања Срба у Независној држави Хрватској и настојања колаборационистичке управе у Србији да, у мери у којој је то било могуће с обзиром на околности, максимално помогне сународнике с друге стране Дрине.

Нашао сам оригиналне документе и објавио их. Њихов садржај и анализа контекста мисија отварају простор за једно другачије, потпуније и нијансираније сагледавање историјске улоге појединаца и група, у првом реду колаборационистичке и окупационе управе Србије. То може да доведе до нешто другачије слике и да из таме изиђу чињенице које су свесно биле запретене и предате забораву.

Уосталом, постоје бројни показатељи да је Богдан Рашковић много помогао невољницима, доводећи их у Србију.

Тужан сам што нисам учинио још нешто да се о Рашковићу сазна у широј јавности. Додуше, нисам ни могао. Зато овим текстом и иницијативом покушавам да надокнадим. У том контексту нудим следеће чињенице: Богдан Рашковић је рођен у Ћуприји. Највећи део живота провео је на Врачару, у Београду. Нема поузданих трагова када је преминуо и где је сахрањен.

Намерно сам поменуо Ћуприју и Врачар: паметноме доста. Другачије казано: нека се договоре власти поменутих општина за преименовање неке улице и прављење две спомен-бисте – једна за манастир у Јасеновцу. Од мене толико.

*Историчар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа