Горка кора хлеба „на брисачима”

„Запамти овај аутомобил и немој више никад да му приђеш, а камоли да пробаш да ми очистиш стакла. Ако се само приближиш, разбићу ти главу”, сасуо је возач „бесног” џипа дечаку Е. И. (17) који већ шест година кору хлеба зарађује на престоничким раскрсницама перући ветробранска стакла.

Ово није усамљен пример са којим се дечаци углавном ромске националности сусрећу радећи на, како они кажу, семафорима или брисачима.

– Радимо од ујутру до касно увече и када дува, и кад веје. Најгоре је ипак зими, кад се заледимо од хладноће, па не можемо ни да савијемо прсте око сунђера. Руке тада грејемо на ауспух аутобуса, или их трљамо о косу како бисмо се загрејали – каже Е. И.

Новац се на овај начин тешко зарађује, потврђују његови другари С. А. (15) и В. И. (13), јер се сусрећу са различитим возачима.

– Некада сакупимо и више од 30 евра дневно. Догоди се да се муштерији допадне како радимо па „одреши кесу” и да нам и по 50 евра. А има дана када је пазар никакав. Возачи нас често псују, вичу на нас, а понекад и насрну – појашњава С. А.

Највише проблема, како кажу, имају са полицијом – јуре их чим их виде на раскрсницама.

– Један полицајац нас посебно не подноси. Пре неког времена ухватио ме и изударао. Од тада кад их угледамо, разбежимо се на све стране. Да посао радимо како треба не дају нам и они што се возе у „бесним” аутомобилима. Када зауставе ауто и само ћуте, одмах знамо да нас нешто лоше очекује од њих – каже Е. И. и напомиње да најбоље напојнице дају сиромашни, они у лошим возилима.

Ови клинци добро су испекли занат.

– Већ смо се усавршили, па за три минута колико траје црвени сигнал успемо да оперемо и по три возила – објашњава Е. И.

Воду држе у флашама и кофама, а сунђере редовно мењају како би муштерије биле задовољне.

– Ја сам са свима на „добар дан” и питам хоће ли да перем или не. Ако кажу не, ја не покушавам – прича Е. И.

Њему и другарима једини сан је да раде у ауто-перионици, јер су им се руке, како каже, навикле на воду.

Нешто другачију причу имају два млада Рома на раскрсници звездарских улица. Када добију напојницу само је погледају и новчаницу згужвају у џеп.

Тврде да новац не деле ни са ким, већ да свако зарађује за себе, али убрзо их демантују двојица старијих младића који са рукама у џеповима прилазе и питају: „Је л’ има неких проблема?” Они не перу ветробране, већ стоје на тротоару, удаљени неколико десетина метара, а представљају се као рођаци дечака.

– Овде радимо већ десет година и не дозвољавамо да неки „са стране” тек тако дођу и узимају нам посао. Понекад родитељи доведу децу и нареде им да просе. Ми проценимо ко су и какви су па их, у зависности од тога, пустимо да остану на раскрсници или пошаљемо код Вука – каже младић који је са девет година почео да пере ветробране, и показује тетоважу коју је са осамнаест нацртао у затвору.

– Када нас „певач” ода полицији сакупимо екипу, Роме и Албанце који су „наши”, и разбијемо га да му више не пада на памет да цинкари – каже двадесетосмогодишњи момак, најстарији међу њима.

Он признаје да је дуго „у послу” и да има контакте преко којих може да обезбеди „посао у иностранству”.

– Тарифа за Италију је хиљаду и по евра. Границу прелазимо преко шуме, имамо свој „прелаз” који није чуван. У Немачку „пребацујемо” за 800 евра, а „радимо” и Шведску – тврди он, али одбија да каже о којим пословима се ради.

Када су двојица старијих отишла, похвалио се да је овде зарадио довољно новца да купи „најке”, добру гардеробу и да помогне родитељима. Говор је ипак завршио несигурним питањем – да ли можемо да му нађемо „неки сигуран посао од петнаест хиљада”.

Б. В. – М. Л.