Дијалог без перспективе због блокаде Приштине

Незаинтересованост Албина Куртија, политичка нестабилност на Косову и Метохији прошле године и индиферентност међународне заједнице на КиМ, која није показала спремност да изврши притисак на лидера Самоопредељења – главни су разлози зашто је дијалог Београда и Приштине и даље на конопцима. Последњи састанак две делегације одржан је прошлог четвртка у Бриселу, а две стране су разговарале о спровођењу Декларације о несталим особама, док је делегација Београда посебно инсистирала на хитном формирању Заједнице српских општина договорене пре скоро 13 година. Још једном се потврдило да ће суштински напредак клинички „мртвог” дијалога бити могућ само уколико Брисел буде користио све економске механизме присиле према Приштини или уколико Вашингтон покрене своју иницијативу и одлучи да стави тачку на овај проблем у Европи.

Да су разговори у Бриселу прошлог четвртка били тешки, потврдио је директор Канцеларије за Косово и Метохију и главни преговарач Београда на техничком нивоу Петар Петковић, истакавши да је инсистирао на хитном формирању ЗСО, као и да је указао на тежак положај српског народа на Космету. Нагласио је да Београд остаје апсолутно посвећен компромисном и мирном решењу. Петковић је потврдио и да је одржан први састанак Заједничке комисије за имплементацију Декларације о несталим особама, подсетивши да се Београд годинама борио да се реализује такав састанак. Указао је да је делегација Београда била спремна и у децембру да зарад тога дође у Брисел, али да је Приштина тада то одбила због избора на Косову и Метохији.

Иначе, пре сусрета крајем прошле недеље, последња рунда разговора одржана је у септембру прошле године, а и тада је Петковић, као и на свим ранијим састанцима, инсистирао на формирању заједнице. Да дијалог и нормализација односа Београда и Приштине немају алтернативу, јер је то једини пут за дугорочни мир у региону, сви су сагласни пред камерама, али се није много одмакло. Изузетак је то што је заседала Заједничка комисија за питање несталих, али и то опет на иницијативу Београда. Управо европски посредник у дијалогу је Петер Соренсен, који се још увек „није прославио”, иако је оптимистично кренуо. На првом састанку у Приштини у марту прошле године изјавио је да „имамо добар почетак”.

Од старта се међутим, мало тога приметног дешавало у позитивном смеру. И то упркос чињеници да се дански дипломата од почетка мандата до краја новембра са представницима Београда и Приштине састао невероватних 67 пута. Све без било каквих опипљивих резултата. Састајао се Соренсен и са командантом Кфора, заменицом генералног секретара НАТО-а, немачким и француским званичницима, министрима спољних послова Шпаније, Финске... Али највише званичнике Београда и представнике привремених приштинских институција ипак није окупио за заједничким столом.

Ни то не чуди, ако се има у виду да Албин Курти и његов режим не одустају од ескалаторних корака, а одбијају да спроведу своју најважнију обавезу коју је Приштина преузела још 2013. године. Проблем је што, осим представника Београда, нико већ дуже време не помиње управо формирање ЗСО. А када се пренебрегава услов за наставак дијалога, који представља нешто што је потписано тако давно и пре толиких других предлога и захтева упућених Србији, све то несумњиво утиче на било какве даље перспективе за озбиљан наставак разговора. Истовремено, упитно је шта су актуелни европски представници урадили на усвајању европског нацрта статута заједнице. Није познато ни каква су Соренсенова очекивања од приштинских власти. А за суштинско решавање проблема, пуне су руке посла. Не само да се Приштина принуди да испуни своје давно преузете обавезе него и да не повлачи даље ескалаторне потезе, којима је Курти склон и због којих ни европски посредник у дијалогу данас нема много простора да читав процес поведе у правом смеру.

Бивши председник Привременог извршног већа Аутономне покрајине Косово и Метохија Зоран Анђелковић каже да је дијалог упао у кризу и да је посвећеност приштинске власти на најнижем нивоу. За „Политику” подсећа да се постигнути споразуми не имплементирају, као што је споразум о слободи кретања, телекомуникацији, енергетици, а пре свега о ЗСО. Због тога је, додаје, неопходно потражити нови приступ који ће водити нормализацији односа.

„После покрајинских избора на којима је убедљиво победио, Курти сматра да је ојачао, што је тачно. Ако пођемо од његових порука из изборне кампање пре пет година када је отворено говорио да га дијалог са Београдом апсолутно не интересује и да је седма ставка у његовом раду, тек после притисака из Брисела на речима је променио такав став. Без озбиљних притисака Курти никада неће бити заинтересован за дијалог. И све што се до сада догађало био је политички маркетинг, па и тамо где је глумио заинтересованост за разговор. Најважније му је било да се појави, а не да се дође до конкретних решења”, каже Анђелковић.

Очекује да ће Курти и ове године наставити са таквом политиком јер они још сматрају да је Приштина њихово, како каже, малолетно чедо које су они, противно међународном праву и Повељи УН, признали. Каже да је у кршењу међународног права отворена Пандорина кутија са једностраним проглашењем независности Косова и да сада улазимо у још комплекснији стадијум, јер смо у добу када је сила постала кључан елемент у међународним односима. У тој игри правде нема, а баш неправда прија играчима са тзв. Косова. Истовремено се интензивира Куртијева антисрпска кампања и он гледа да искористи то што је пажња светских и европских престоница усмерена према Гренланду, па да испод радара злоупотреби ситуацију и да настави терор над Србима.

„Курти је свестан да иза његове политике отворено стоји Немачка и једини начин да се он присили на дијалог јесте притисак оних који су направили ту вештачку творевину ’Косово’. Велики желе да заврше свој циљ када је реч о наставку политике према Србији и да признањем тзв. Косова оправдају бомбардовање наше земље. Наруку им иде и то што је Космет прошле године био у константној изборној кампањи, а и објективно Соренсен није дипломата високог профила као што је то била, рецимо, бароница Кетрин Ештон”, каже Анђелковић. Додаје да је реална опасност да се дође у ситуацију у којој ће се правити нека врста вештачке динамике и покушаја притисака искључиво на Београд, који се већ налази под притиском због многих других питања, а који ће вероватно бити у изборној години.

Чињеница је да у Приштини није било у потпуности функционалне власти и да је изборна кампања практично била перманентна. С друге стране, чак и док је Куртијев режим био у техничком мандату, политика дискриминације Срба настављала се током читаве године. У неку руку је делимично одблокирана у последњем кварталу 2025. након локалних избора, када је Српска убедљиво тријумфовала, повратила власт на северу и задржала је јужно од Ибра, као и одлуком у Бриселу да се најави укидање рестриктивних мера. Али свакако 2025. није била година за озбиљнији политички дијалог. Чини се да су у неку руку постојали контакти Брисела са Београдом и да су они били коректни, али осим техничких није било посебних политичких помака.

Директор Института за европске студије у Београду Слободан Зечевић за наш лист наводи да се у процесу нормализације односа Београда и Приштине дошло до тачке када је формирање ЗСО кључ свега. „Тај кључни елемент – да се формира и да заживи ЗСО – који је требало да допринесе напретку у дијалогу не може да се оствари, јер Курти то неће и јер су они стално у парламентарној кризи. Ту Соренсен није могао ништа да уради. ЕУ је по питању дијалога немоћна. Они неће да иду са даљим санкцијама против Приштине, чекају расплет политичке кризе и док то не буде решено, нема ни напретка у формирању ЗСО. Соренсен је могао да уради две ствари, или да тражи јаче санкције за Косово или да тражи формирање ЗСО, али је очигледно постојала толеранција због политичке кризе на Косову”, каже Зечевић.

Бриселске дипломате као да не схватају, или свесно прећуткују, да је Београд у ствари учинио много болније компромисе него Албанци када је реч о Бриселском споразуму. Управо због тога би требало, уколико желе помак с мртве тачке дијалога, да се изврши притисак на нову власт у Приштини, јер процес нормализације једино може да се деблокира ако крене формирање ЗСО у складу са бриселским договором. Показало се да Брисел има одређене методе притиска, да су оне можда слабашне, али да могу делимично у сарадњи са Вашингтоном да направе јачи и конкретнији притисак. Зато је, према неким оценама, на Приштину много већи утицај имала одлука Вашингтона да суспендује планове за стратешки дијалог.

А амерички стручњак за спољне послове Чарлс Капчан из Савета за спољне односе у Вашингтону оценио је да Албин Курти неће уложити напор у дијалог са Србијом и да ће наставити са притиском на српску заједницу, због чега ће такође наставити несугласице са САД и ЕУ, док амерички професор и албански лобиста Данијел Сервер наводи да ће САД и ЕУ вршити притисак на нову владу у Приштини како би се остварио напредак у примени тзв. охридског споразума и формирању ЗСО. Обојица подсећају да дијалог са Београдом није био део изборног програма Самоопредељења и да је свима јасно да Приштина није спремна на компромис ни зарад добрих односа са Западом.

Зоран Анђелковић наводи да за Америку Косово није приоритет на међународном нивоу, узимајући у обзир велики пораст тензија у свету након хапшења венецуеланског председника Николаса Мадура и америчких претњи Гренланду. То једноставно никако не одговара српској заједници јер ће се само омогућити да Курти настави да притиска и врши терор над српском заједницом. „За САД и Доналда Трампа има много више важнијих питања него што је то тзв. Косово. Балкан им је објективно далеко од очију и интереса, али ће објективно имати у својој агенди, а када ће то бити, нико не може да зна. За њих је најважније како ће решити кризу у Ирану, однос са европским партнерима и Русијом, а ми им нисмо ни приближно тако битни. Најважни је став САД јер када оне нешто траже, то се спроведе. Код њих нема ’апелујемо и молимо да се спроведе’, као што ради ЕУ, они заиста заповедају. Имам утисак да су САД неким чудом вратиле у живот споразум ЕУ, намеравају да га спроведу у дело и ставе на располагање санкције, ако се то не деси”, каже Анђелковић.

Можда то мало ко жели да призна, али процес дијалога под покровитељством ЕУ сада се чини историјски потрошен као модел, јер је исход упитан. Имао је на почетку периоде када је давао резултате, од 2011. до 2013, када је њиме управљала Кетрин Ештон, која је лично имала велику политичку тежину и била је подржана од САД и ЕУ. Тада су постигнути договори, више техничке него политичке природе, за које су обе стране дале сагласност. И њихове тековине и даље постоје. Онда је дијалог дошао до плафона, даље није могао јер су на ред стигле најтеже теме.

За Приштину је то давање унутрашње аутономије српској заједници кроз Заједницу српских општина, а за Београд је оно што бриселске дипломате незванично говоре, а то је де факто признање Косова. Разлика је, међутим, у томе што се Приштина на ЗСО обавезала својим потписом, и то уз гаранције ЕУ, док Београд јасно поручује да нема намеру да призна једнострану проглашену независност тзв. Косова и да прихвати тако брутално гажење међународног права и Повеље УН. Након свега, то не би био ни први, ни последњи дијалог који је доживео овакву судбину. Управо зато је превише оптимистично рећи да се очекује да дијалог заиста оживи, јер је дошло до регресије – не само да се не постижу нови примењиви договори већ се и они стари урушавају и гурају под тепих.

Мина Зиројевић: Притисак на Београд биће велики, ЕУ жели да се поново пита

Виша научна сарадница Института за упоредно право Мина Зиројевић за „Политику” каже да је свима јасно да не постоји ни симулација дијалога, али ипак очекује да ће притисак ЕУ ове године бити јачи. „Можемо да видимо да немају никакву улогу у било каквим сукобима на свету, од Украјине, преко Африке до Азије. Они су помало скрајнути са мапе светских лидера и Брисел жели да се поново пита. Економска ситуација у ЕУ је веома лоша и незадовољство народа у оквиру уније расте и избори који су се догодили довели су суверенистичке снаге. Очекујем да ће притисак и на Београд бити велики, али никакав уступак Приштина неће учинити. Видимо да се она наоружава и чини све да се уједини са земљама које су непријатељи Србије и да представљају неки блок – а то су Албанија и Хрватска”, каже Зиројевићева. Истиче да Србија не сме да седи скрштених руку и да она треба да повуче конкретне потезе.

„И ми морамо да симулирамо састанак са Приштином, али не смемо да пристанемо ни на шта више, да инсистирамо да се све што је договорено и обећано спроведе у дело, пре свега формирање ЗСО. Ако то не буду урадили, постоје и неке контрамере које и ми можемо да предузмемо”, каже Зиројевићева. Наводи да бисмо и ми морали да објединимо оне земље које имају, у најмању руку, резервисан став према Приштини, као што су, на пример, Грчка, Северна Македонија и Црна Гора, које су у опасности да остану без делова своје територије.

„Грчка академија наука је још 1998. године упозорила на албанске претње и навела кораке који ће бити повучени, а то је прво отцепљење Косова и Метохије, да ће после тога узети ’прешевску долину’, део Црне Горе и готово целу Северну Македонију и да ће на крају кренути ка Грчкој. Они ће узимати део Грчке тако што ће се полако насељавати, што је евидентна чињеница од пре четврт века. Видимо да је то план који се ради и инсистирањем на том плану ми можемо да окупимо земље које би требало да апсолутно буду на нашој страни и ми направимо фронт који је много јачи од њиховог”, каже Мина Зиројевић и упозорава да се и на Космету спроводи идеја прављења „косовске православне цркве”. Закључује да ми морамо да се сукобимо са сваком таквом идејом јер, како каже, видели смо пут од проглашења лажне цркве до отимања цркава и манастира који су темељ српске духовности.