Прушчани се враћају земљи

Нови Град – Под Козаром Прусци, а у Прусцима приче о хајдуковању и војевању, о регрутовању сељана у војске освајача и туђина. Приче о народу који је делио судбину Поткозарја и Поуња. Хајдуковали су Прушчани у Пастиреву, са хајдуцима Петра Пеције, служили војску хабзбуршке монархије, помагали браћи преко Дрине, гинули током Другог светског рата.

Живко Ћурчија пише како „име Прусци потиче од презимена исламизоване породице Прусац чији је члан био надалеко познати Хамзага Прусац”. У аустријским књигама ово место се помиње именом најближе данашњем. Прусци су били и Прушлу Полфе?! Били су и Пружци, Прушци. Једно време и Фрузи... А данашње име је већ више од једног века.

– У Глигорића гају прушачком засеоку, била је црква почетком 19. века. У њу је могао ући само свештеник и неколико верника. Та црквица је касније пренесена у центар села на место данашње цркве... У засеоку Думбрава, постојале су још две црквице, гркокаталичка и римокатоличка. Обе су нестале током Другог светског рата, прича Живко Ћурчија који је цео радни век просветарио у Прусцима.

Прва школа у Прусцима саграђена је 1931. а десет година касније је срушена. Сељани се сећају и прве учитељице Наде Милановић која је, заједно са сином, касније скончала у Јасеновцу. После Другог светског рата у Прусцима су биле две школе. Једна у кући Обрадовића, а друга у Дејановићима.

Памтили су у Прусцима многе датуме и године страдања, али од оног из Другог рата, тежег није било.

– Све што је било српско било је непријатељско. Све су клали. Након напада на Љешљански рудник усташе су починиле велики покољ. Из школе је отерано осамдесет, а из Љешљана дванаест сељана. Сви су побијени, каже Млађен Мачак.

У Прусце су вековима долазиле избеглице из Црне Горе, Херцеговине, из Книнске крајине и Србије. Како је ко крчио плодну поткозарску земљу тај је ту и остао. Радили су Прушчани и у љешљанском руднику и у добрљинској пилани. Живота је било у свакој прусачкој присоји. Данас овде тек 106 сељана. Побројао их је Живко Ћурчија...

Из Прусаца су одселили и да се више никада не врате власници двадесет кућа, док је четрдесет домаћинстава пусто пошто су њихови власници помрли.

– Становника је мање за половину. Четрдесетак кућа данас је са само једним укућанином. Ето када је умрем у Прусцима више неће бити Грубјешића, уздише Млађен Грубјешић.

У Прусцима не дају да се заборави ни прича о Думбрави, засеоку кога више нема. А у те Думбраве, поткрај деветнаестог века, доселило је четрдесет католичких породица из Пољске. Већ 1935. у Думбравама је било чак 325 римокатолика и 70 гркокатолика.

– На самом крају 19. века Думбраву је настанило четрдесет породица из Галиције. Звали су их Пољаци, Галицијани, Шокци... Свакако су их звали... Крчили су шуму и тако почињали живот. Тад се први пут њихов засеок помиње као Прусци – Пастирево. Мало касније Дубрава па Думбрава...

Сви су нестали током Другог светског рата. Остао је само неки Ива Рожић кога су сахранили Срби, наставља Живко Ћурчија.

Прушчани се данас окренули оном од чега могу, и то добро, да живе јер државне фирме нису као некад. Окренули су се земљи и богатству које ће се, и Прушчани то кажу, веома брзо „плаћати сувим златом”.

Драго Жујић засадио двадесет дунума са седамнаест врста крушке. Каже да „чека сертификат како би воће могло у Европску унију”. У Европу ће са Драгиним крушкама и Млађеновим јабукама и млеком прушачких стада. Шанса је ту и она се не сме испустити из руку. То је једино вредно и извесно у свакодневици овог поткозарског места.

– Овај крај је и пре рата био у Европи. Јер ко не прати Европу не може далеко стићи, истиче Неђо Сузић, први Прушчанин са факултетском дипломом који се одмах по пензионисању вратио у родне Прусце.

Међу причама које Прушчани, обично за растанак, дарују намернику је и она о Пасијем гробљу. После једне од битака са Турцима, убијени су сахрањени на брежуљку Пасије гробље. Названо је тако јер су сељани хтели да покажу своју мржњу према Турцима, на крају ће Живко Ћурчија.