Опстаје Станка подно Соколовице

Товрљане, Лазови подно Соколовице – Уз брег, па низ долину, преко Радуловца до Пролом бање, има сат и по доброга хода. Туда сам ти ја’на обрамицу по 17 кила сира и кајмака носила, годинама, два пута недељно. Па кад стигнем тамо, још дрхтим од терета, а бањски гости навале и зачас све ми покупују. Тако сам ја подизала мог Драгана, сина јединца. Школовала га, овде у Товрљану, па у Крушевици, па у Куршумлији у гимназији, па у Београду на факултету. И, ево, хвала богу, још се држим – казује нам Станка Барјактаревић пред својом кућом на Лазовима, засеоку Товрљана, тик под врховима планине Соколовице. Баш данас, 13. новембра, она пуни 80 година, а од двадесет и друге је удовица. Била је удата за Вукашина Барјактаревића, из суседног села Космаче, а после годину и по роди им се син Драган, а само неколико месеци касније умре јој Вукашин. Од тада до сада Станка је и муж и жена, и домаћин и домаћица, радник у пољу, дрвосеча у шуми... Све сама. Само, вели, за један дан кошења, морала је косцу да се одужи дводневним копањем кукуруза. Драган, кад је достигао снагу, помагао је, преко лета, кад није у школи. Кад се запослио, долазио је и викендом. Сада је директор библиотеке у Прокупљу, па кад има времена, пешачи седам-осам километара одоздо од Крушевице, јер аутобус више не долази у Товрљане.

Уто, ето и Драгана. Косио је иза куће траву, зелену као у пролеће, ставио пред краве. Више, рече, воле да једу тако него да пасу. Овде, на Лазове, под самим Марковим каменом, врхом Соколовице, казује он, Барјактаревићи су се доселили из Калудре код Берана. И отац и очева три брата – имали су само по једног сина и никад се нису делили. Још стоје старе зграде покривене каменим плочама. То је једино остало од много чељади што се овде израђало па кренуло низ долове у далеке светове. А оца Вукашина потерали су горе у планину на кулук у сечење дрва. Било је врело лето, па се волови обадали, он пао са кола и тешко се повредио. Десетак дана после тога умро је у болници у Нишу. Мајка је сина и кућу одржала највише од стоке. Имала је и по осам крава. Устајала је у три сата ујутру и носила сир и кајмак у Пролом бању. Гонила је овце, јагњад, телад и бикове на пијац чак у Куршумлију, а то је одавде 17 километара. До пре годину дана, није било посла који она није могла да обави. Сад, богме, све више посустаје.

– Мој Драган и ја одгајили смо 32 бика и купили двособни стан у Прокупљу. Купили смо и два и по хектара земље овде. И све смо издржали. Превари нас пред ову несрећу само један Шиптар. Узе нам јуне, а паре ни до данас не донесе. Знамо му и име и презиме и село код Подујева из којег је. Кажу нам људи да су га виђали после рата, ваљда није заборавио дуг – говори Станка, још пуна наде да ће доћи и дани бољи од ових које је до сада претурила..