Аргументи за превођење са српског на хрватски

Од нашег сталног дописника
Загреб, 28.  јануара – Књигу академика Симе Ћирковића „Срби међу европским народима”, која је недавно у хрватском издању („Голден маркетинг – Техничка књига”) представљена на пригодном округлом столу у Загребу, превео је на хрватски Анте Башић из Загреба, млади професор хрватског језика и књижевности у једној основној школи, који је студирао кроатистику и јужну славистику, како се то сада назива, па тиме и српску књижевност.

Замољен да за „Политику” изнесе своје ставове уопште око превођења дела са језика којим говоре Срби и Хрвати и опише с којим се тешкоћама сусретао у овом конкретном случају, Башић каже:

– Сам превод је настао једним делом на иницијативу професора Ћирковића. На обе стране, и на хрватској и на једном делу српске, постоји та освештеност за потребом превођења. Који су аргументи за превођење текста са српског на хрватски и обрнуто? Мислим да не можемо затварати очи пред неким неоспорним чињеницама да се ради о два језика. Аргументи за то изношени су већ небројено пута на обе стране. Првенствено, то су историјски разлози, филолошки и различити ток стандардизације, који је особито од осамостаљења Хрватске па надаље ишао у једном сасвим другом смеру. А и сам ток стандардизације језика само је једним делом заједнички.

Наш саговорник указује на знатне разлике у перцепцији разумевања односа хрватског и српског језика код старијих и млађих генерација. „Мислим да је то јако битно нагласити јер се на представљању књиге такође чуло, а то заговара велики део научних кругова, да су начелно против превођења”, каже Башић и напомиње да „постоје ипак неки други аргументи због којих у то превођење треба ићи”, па објашњава: „Наиме, све старије генерације су училе српску књижевност и српски језик као део матерњег језика у школи – и ја сам исто, једним делом, то учио на тај начин. Према томе, већ у самом старту и на нивоу усвојености лексика, српски је код старије генерације више перципиран као језик који је много блискији; у извесном смислу као домаћи језик. Данас, код млађих генерација, особито код деце у школама, та усвојеност лексика српског језика је знатна мања.”

Други важан аргумент због којег је, по мишљењу Анте Башића, превођење ове књиге било оправдано јесте да се ради о научном тексту: „Јер, научни текст претендује на то да буде јасан, да буде недвосмислен и да буде прецизно формулисан.”

– Када би просечни хрватски читалац улазио у читање изворника, у одређеном делу би сигурно наилазио на потешкоће. То се, једним делом, односи на терминологију и управо њено усклађивање био је велики посао – каже Башић и додаје да по струци није историчар, па је често морао да посегне за великим бројем других књига које се баве сличном проблематиком. – Да се разумемо, та терминологија није усклађена сасвим ни у Хрватској, али ју је ипак требало ускладити колико је то могуће да не буде превеликих одступања. Друга ствар која може представљати доста велики проблем за хрватског читаоца јесте и фонетско писање страних имена. Наиме, понекад је врло тешко било – наравно за она мање позната имена – одгонетнути о којој се особи, заправо, ради. Тако, на пример, на више места су наведена нека француска имена за која сам ја муку мучио док сам открио о коме се заправо ради. Истраживао сам у каталогу Народне библиотеке Србије, па у Националној и свеучилишној књижници, а олакшавајућа околност ми је била што сам могао да будем у контакту са професором Ћирковићем, што иначе у правилу није случај када нешто преводите – објашњава наш саговорник.

Значи, Ви сматрате да се ту ради о преводу, а никако о редактури, како то такође неки оцењују?

– Мени сад није толико битно како ће се то звати – превод или редактура. Од самог почетка на уредништву смо оперисали с тиме да је то превод, под наводницима. Што се мене тиче може се то звати и преводом и редактуром, али кад сам прихватио ту понуду ја сам мислио да ће то заиста бити далеко лакше него што је на крају испало – одговара Башић, а на питање ша му је било најтеже приликом тог превођења каже:

– Било је тешко одвагнути колико, заправо, променити текст на нивоу синтаксе. Конкретно, колико да он остане изворно ауторов, а да опет звучи хрватски. Морам нагласити да је мени овде било јако битно начело умерености. Дакле, ја нисам хтео, ни „Голден маркетинг”, ни било ко међу иницијаторима овог покушаја превођења, ником од нас није била намера да на том покушају доказује велике разлике између хрватског и српског језика, јер оне су на једном нивоу – сви то знамо – неоспорна чињеница. Али, морало се доказати, а мислим да се тим преводом то и показало, да је он ипак био оправдан.

Иначе, напомиње Анте Башић, када је реч о књижевно-уметничким текстовима, онда у начелу нисам за превођење са српског на хрватски и обрнуто. Нарочито када је реч о писцу као што је, на пример, Иво Андрић, који има тако особити језични изражај који преводом ужасно губи. Последње деценије Андрић је у Хрватској доживео више издања и ни једно од њих није превођено.

На питање како гледа на нове језике попут црногорског и бошњачког и покушаје међусобног превођења, Башић нам одговара:

– Сви ти језици су оправдани са аспекта језичног идентитета који се преноси на национални идентитет. Ако неко себе доживљава као Црногорца његово је право и да говори језиком који ће он звати како он жели. Ако он сматра да је то црногорски језик, онда је његово апсолутно право да то буде црногорски језик. Иста ствар је и код Бошњака. Дакле, оно збогчега се увек долази до дилеме јесте то што се не узима у обзир да се језик може посматрати са јако пуно аспеката. А зависи са ког аспекта га посматрате.