Законит живот у отпаду

Не прође неколико дана, а да се на страницама штампе не појави информација да је негде у граду неко преминуо у стану препуном смећа. Све чешће се дешава да Београђани проводе живот окружени отпадом или већим бројем домаћих животиња. Закон је, међутим, изричит – приватно власништво је светиња и нико нема право уласка без дозволе у туђи стан, макар и под изговором чишћења.

– Тема се наметнула прошле године када је почео да расте број суграђана са посебним начином живота који већина назива бизарним, јер многи од њих у станове навлаче књиге, кесе, отпад из контејнера. Суграђани, који у комшилуку имају проблема са оваквим људима, не могу са њима да изађу на крај. Суседи обично обавесте Центар за социјални рад. Они проследе обавештење инспекцији, а ови општини која доноси закључак и налаже такозвано неизвршно решење, које нема правну тежину да натера спорног суграђанина да промени животне навике – каже Душанка Гаћеша, грађански бранилац за град Београд.

Сем општине ни у судовима немају правна средства за реаговање у оваквим случајевима. Како напомињу у Четвртом општинском суду, до сада нису имали тужбе комшија по овом основу. Према Уставу, у приватни стан или просторије, не сме да уђе нико, па је по том питању ограничена и полиција.

Закоником о кривичном поступку стриктно је утврђено да овлашћена службена лица могу само под одређеним условима да уђу у нечију приватну својину. Један од разлога због којих полиција без писане наредбе може приступити у нечији стан или друге просторе је због отклањања озбиљне опасности по живот или здравље људи.

– Требало би одредити овлашћеног предлагача који ће да утврди и интерес онога ко живи у отпаду, али и интерес људи у становима крај њега. Затим би требало да овластити одређену службу у граду и Центар за социјални рад који би дошли на позив скупштине станара. Неопходно је издејствовати да судска одлука омогући овлашћеним лицима приступ стану где уз надзор полиције или других органа могу очистити објекат – каже Гаћеша.

Прошле године је покренута иницијатива да се на основу података центара за социјални рад на свим општинама утврди колико је суграђана који живе у нехигијенским условима у стану. Испоставило се да њихов број није велики, али да тај податак није реалан будући да комшије оклевају да пријаве овакве случајеве.

– Дошли смо до закључка да су то углавном старији људи који су најчешће запостављени од породице – каже Гаћеша.

Кад социјални радници изађу на терен и почну разговор са таквом особом често се испостави да су интелектуално и ментално очуване.

– Тада не постоји законски оквир који може да их натера да промене свој начин живота. После прегледа вештака обично се дође до закључка да живе бизарним животом и да нису социјално адаптирани, па у таквим случајевима ни полиција не може да реагује – објаснила је Бранкица Тарбук-Јанковић, руководилац у Центру за социјални раду у Новом Београду.