Пламен Првог српског устанка гори и данас

На данашњи дан 1804. године у Смедеревском санџаку и околних шест нахија, народ се дигао против отоманске тираније, у буни која је трајала до 7. октобра 1813. године, покренутој као одговор на самовољу и насиље дахија.

Године 1801, дахије, злогласни властодршци у Београдском пашалуку, убиле су самог београдског пашу, засејавши семе хаоса и страха. Српски народ, притиснут зулумом, уточиште је нашао у хајдуцима, припремајући се за дан када ће се освета закувати. Сеча кнезова 1804. године, покушај дахија да угуше сваки отпор, била је искра која је запалила пламен устанка.

На историјском сабору у Орашцу, народ је за вођу изабрао Карађорђа Петровића, човека челичне воље и непоколебљиве храбрости. Аганлија, један од дахија, покушао је да умири побуњенике, али безуспешно. Устаници су, предвођени Карађорђем, ослободили знатан део Београдског пашалука.

Султан је потом послао Бећир пашу, босанског везира да умири устанике и погуби дахије, али ни то није успело. Зато султан 1805. наређује Хафиз паши да угуши устанак. Међутим, српска војска је поразила његову у боју на Иванковцу.

Године 1806, Османлијско царство покреће велику офанзиву на Србију, шаљући моћне војске из Босне и Ниша. Пркосни српски устаници, предвођени храбрим војводама, односе бриљантне победе, прво на Мишару, где је сломљена босанска војска, а потом и на Делиграду, где је нишка војска доживела тежак пораз.

Уследио је Ичков мир, али под утицајем Русије, која је ушла у рат са Турском, устаници га одбијају, окрећући се новој фази борбе. Године 1807, Београд је ослобођен, а српска и руска војска заједнички ратују у Неготинској нахији, нижући победе против турских снага. До 1809, читав Београдски пашалук је слободан, а устаничка војска продире и у делове Босне и Новопазарског санџака.

Међутим, судбина се окреће на Чегру. Због неслоге и сујете војвода, српска војска доживљава тежак пораз. Русија, у међувремену, склапа Букурешки мир са Турском 1812, обећавајући Србима аутономију, али устаници то одбијају, сматрајући да је то недовољно.

Већ 1813. године, Турци крећу у свеобухватну офанзиву и са свих страна нападају Србију, поново је освајајући. Карађорђе Петровић, вођа устанка, заједно са истакнутим старешинама, прелази у Аустрију, а потом у Русију.

Први српски устанак, иако није довео до потпуне независности, био је темељ за Други српски устанак 1815. године, који је коначно довео до стварања Кнежевине Србије. Упорност и жртва устаника остају заувек уписани у историју српског народа, подсећајући на цену слободе и значај јединства.

Данас, Србија 15. и 16. фебруар прославља као Дан државности, у знак сећања на почетак Првог српског устанка, подсећајући на тешке, али славне дане борбе за слободу и независност, који су утемељили модерну српску државу.