Лекари најпожељније младожење

Принц на белом коњу, главни јунак Гримових и Андерсенових бајки којима су успављиване генерације девојчица које су веровале да ће их баш он извести пред олтар, одјахао је у историју женских маштарија и уступио место – принцу у белом мантилу. Наиме, ако је веровати резултатима најновијег испитивања агенције за истраживање тржишта у оквиру „Егис групе”, које је спроведено на узорку од 5.500 испитаника из Бразила, Канаде, Кине, Француске, Малезије, Јужне Африке и Сједињених Америчких Држава, данас је најпожељнији младожења – лекар.

Резултати овог истраживања, између осталог, показали су да људи широм планете највише верују Хипократовим посленицима, највише им се диве и сматрају их најпожељнијим брачним партнерима. Професори се налази на другом месту по привлачности, док су научници трећи избор за најпожељнијег младожењу. На зачељу колоне најпожељнијих партнера налазе се запослени у медијима, маркетингу и шоу бизнису – глумци, музичари и новинари.
Клинички психолог Зоран Алексић каже да није изненађен резултатима овог истраживања, јер свет мушко-женских односа уређују једноставне психолошке једначине, а једна од свевремених гласи – мушкарци се жене лепотом, а жене се удају за моћ и сигурност. А сигурност је „средње име” сваког лекара и визиткарта која белим мантилима осигурава „визу” за женско срце.

„Потреба за сигурношћу, стабилношћу и поверењем чини ’свето тројство’ женске психе, а лекар задовољава све те потребе. Осим тога, не треба заборавити да избор партнера зависи од свесних, али и несвесних мотива, а једна од архетипских женских мотивација јесте да бирају оног мушкарца за кога процењују да ће бринути о њиховом потомству – и у здравственом и у финансијском смислу”, објашњава наш саговорник и додаје да многе жене на бели мантил, баш као на биоскопско платно, пројектују ове потребе.

„Фатална привлачност” белог мантила почива и на чињеници да бела боја, у симболичком смислу, асоцира на чистоћу и невиност, због чега многе жене стављају знак једнакости између лекара и мушкарца који носи тај бели мантил. И баш као што је у свету визуелних симбола стетоскоп симбол лекарске професије, тако у свету психолошких симбола сигурност, моралност и поверење – асоцијативно доводе у везу са онима који носе стетоскопе. Осим тога, лекарска професија је занимање у које је уграђена етичка димензија и многе особе сматрају да је полагање Хипократове повеље „гаранција” да је моралност једна од водећих особина које описују лекара.

„Посматрано из социјалног угла, удајом за лекара жена стиче социјални статус – иако је економска криза у многим транзиционим земљама девалвирала лекарску професију у материјалном смислу, лекари у развијеном свету обично припадају вишем социјалном сталежу. Другим речима, супруга лекара је у психолошком, социјалном, али и у буквалном (здравственом) смислу у добрим рукама, а брак са доктором обично није синоним за шетњу по емоционалном минском пољу”, закључује наш саговорник.

Извор психолошке моћи лекара лежи у чињеници да доктори држе „кључеве” живота и смрти, а многим женама су ти кључеви занимљивији од кључева најновијег „мерцедеса”. Осим тога, жене се удају за победнике, а лекари су ти који свакодневно односе победу над смрћу и дају живот. Због тога су многе даме добровољне жртве илузије да су лекари – богови и да се удајом за ’бели мантил’ обезбеђује боравишна виза на Олимпу”, у шали констатује наш саговорник.

Баш као што се, по речима Зорана Алексића, између календарске и емотивне зрелости не може ставити знак једнакости, тако ни професија није „сертификат” нечије психолошки зрелости и стабилности, али је избор партнера мотивисан многим несвесним мотивима и уверењима, а један од њих је и (не)основана претпоставка да неко ко се бави етичким занимањем остаје узорна, морална и одговорна личност и после завршетка радног времена.

„У прилог овој тези индиректно говоре резултати поменутог истраживања, у којима су испитаници као најмање пожељне младожење означили запослене у шоу бизнису и лажном свету целулоидних слика, које немају радно време и живе од данас до сутра”, закључује Алексић.

Др Миодраг Цолић, директор Центра за опекотине, пластичну и реконструктивну хирургију КЦС, сматра да се лекарима углавном диве особе које припадају средњим и нижим социјалним слојевима. „Иако је докторска професија синоним за сигуран и стабилан посао и независна од политичких турбуленција, доктори се често свргавају са пиједестала дивљења због лекарских грешака или афера са сестрама. Ипак, сматрам да је у транзиционим и кризним временима фасцинација лекарима, професорима, научницима и осталим ’интелектуалним’ професијама мање изражена од дивљења према ’принчевима у белом BMW-у опасаним златом и ореолом опасних момака’”, закључује др Миодраг Цолић.

Катарина Ђорђевић