Летопис Ковачице

Ковачица – После више од осам деценија од првог броја и шест година од када је наново покренут, „Ковачички календар” је опет у рукама Словака, житеља истоимене општине. Шести број задржава зацртану концепцију да бележи њихово битисање, догађаје, обичаје и културу, али и имена знаменитих људи који су их задужили за преко два века живота на јужнобанатским просторима. Ново издање илустрованог зборника доноси 78 текстова и прилога 36 аутора, под уредничком палицом Павла Матуха, заменика Павела Јонаша, а штампан је захваљујући издавачу Меморијалном центру „Др Јанко Булик”.

Међу корицама, са почетних 200, а сада на дуплираном броју страница, нижу се квалитетно креирани и опремљени писани прилози посвећени јубилантима, спортистима, чувеним ковачичким сликарима наивцима, фолклору, пољопривреди, школству, медицини, црквеним дешавањима и институцијама које су основане од претходног броја, а све прате богате илустрације, у 260 колор и 75 црно-белих фотографија.

„Тај устаљени ритам публикације нешто је измењен, утолико што је значајно место, око тридесетак страница, посвећено и комшијском селу Падина. Како је равно 220 година од насељавања Словака, јубилеј обележавамо кроз историјат места, приче о његовој знаменитој породици Фунћик, најперспективнијој стонотенисерки Србије Маји Вањовој, а заокружујемо словачком поезијом посвећеној Падини”, објашњава Павел Јонаш, заменик главног уредника овог својеврсног годишњака Ковачице.

Нови број „Календара” креће устаљеним одељком о историјату насеља из пера сталног сарадника проф. др Јана Бабјака, који обрађује период од развојачења Војне границе до краја 19. века. Ту је и преглед развоја музичког стваралаштва у Ковачици, дописник из Словачке Јан Јанчовиц презентује податке о местима из којих су се Словаци досељавали на ове просторе, а посебно интересантан је прилог директора овдашње библиотеке мр Слободана Стевановског о Ковачици и Падини на мапама од 17. до 19. века.

„Посебну пажњу, кроз десетак наслова, посвећујемо упису ковачичког наивног сликарства на Репрезентативну листу нематеријалне културне баштине наслеђа човечанства Унеска. Посластица овог издања је прича о Љиљани Јонаш, која дели своја сећања из личног познанства са Лепосавом Станковић, која је Урошу Предићу послужила као модел за слику ’Косовка девојка’. Такође, значајан је одељак са мноштвом података о Словацима који су се у прошлом веку населили у Бугарској, али не изостављамо и сталне рубрике о јубилантима, на челу са читавом једном генерацијом Ковачичана, која слови за најшколованију, као и онима који су стекли докторска звања. Посвећујемо простор и увек актуелним, нашим сликарима наивцима и другим значајним личностима, које су оставиле траг, а напустили су нас, нажалост, током минуле године”, напомиње Јонаш, који и сам даје прилог о улицама Ковачице и људима којима су посвећене, а да многи мештани и не знају ко су.

Својеврсни годишњак ове јужнобанатске општине, овога пута у одељку намењеном спортском животу, у фокус поставља успешне ковачичке куглаше и школу фудбала, некада расадник младих фудбалера, равноправних са вршњацима највећих домаћих клубова, а све прати и посебан, дечји кутак за најмлађе читаоце.

„Од првог зановљеног броја нашег ’Календара’ осетило се да Ковачичани добро реагују, односно да га доживљавају као свој. Мало их и ми ’провоцирамо’ избором тема, а реакције ослушкујемо. Како пратимо живот насеља, у овом броју смо, рецимо, на двадесетак страница забележили протестна окупљања у Ковачици, наравно поштујући принцип ’про ет контра’, дакле обе стране, па и на то има реакција са обе стране. Много је и идеја наших суграђана, али су потребни и време и људи да се њима позабавимо, али већ увелико припремамо следеће издање, сакупљамо теме, мада ће и живот диктирати садржај наредног броја”, објашњава Павел Јонаш.