Његош припада и Французима

У Француском културном центру у Београду данас у 18 часова биће представљене приповетке Радоја Домановића, које је на француски језик превела Кристина Шалуб. На промоцији ће говорити Иван Чоловић, антрополог, Бојан Ђорђевић, научни сарадник Института за књижевност и уметност, и Пол-Луј Тома, шеф катедре за босански, хрватски, српски, црногорски на Универзитету Париз 4 Сорбона.

Пол-Луј Тома (55) једном до два пута годишње долази у Београд где је од 1985. до 1991. био лектор за француски језик на Филолошком факултету. Докторирао је на тему „Говори Ниша и околних села”, а ментор му је био академик Павле Ивић.

Реците нам нешто више о историјату катедре на којој предајете. Колико имате студената, гостујућих лектора…

Катедра за српско-хрватски језик и југословенске књижевности основана је 1972. године, а овај језик се учио и раније као придружени другим групама. После шест година проведених у Београду, после Мишела Обена, 1991. дошао сам на место шефа ове катедре. Тада смо имали два лектора, из Загреба и Београда (Милена Кундаковић). Захваљујући подели језика затражио сам више лекторских места. Сада их имамо из свих области: БиХ, Хрватске и Србије (Борис Лазић), а покушаћемо да имамо и из Црне Горе ако се одлуче за своју језичку норму.

Сарађујете ли са Српским културним центром у Паризу?

У зависности од тога шта ми или они имамо за понуду. Промоција Домановићевих приповедака на француском, због које сам у Београду, у српском центру у Паризу биће одржана идуће недеље. Што се тиче набавке књига, добијамо их директно од Народне библиотеке Србије и Матице српске из Новог Сада, и могу рећи да смо најбоље опремљени књигама од свих држава у којима се уче ови језици које предајемо.

На сајту Сорбоне стоји назив катедре за „босански, хрватски црногорски, српски”. С обзиром на то да овај назив ускоро неће моћи да стане у индекс, како гледате на овај одраз политичке ситуације на језик?

Моћи ће, ако се пишу само иницијали. У Хагу користе скраћеницу БХС… Катедра се зове за „српски, хрватски, босански” и тако пише у дипломи. Међутим, абецедним редом на француском гласи тако како сте рекли. Нисам одушевљен тим називом, али толико се већ свима правдам да ми је дозлогрдило. Шта год да радим, увек ћу некоме да се замерим а по том питању су и научници овде подељени. Нема задовољавајућег решења, и треба тражити најмање лоше решење, а студенти на дипломи морају имати доказ да знају све те стандарде ако желе, на пример, да се запосле у Босни, или Хрватској… У питању је свакако један језик са различитим језичким стандардима. Пошто је у Црној Гори један од званичних назива и црногорски језик додаћемо онда и тај назив.

Поменули сте црногорски језик…

Проблем са Црном Гором је што је комисија која решава та питања врло подељена. Ми смо назив прихватили кад се појавио, али неће бити озваничен док не буде по Уставу Црне Горе, и за сада нема размене лектора са Црном Гором. Волео бих на овом месту да додам да сам толико радио на ширењу српског језика, и био први странац који је објавио рад у Српском дијалектолошком зборнику, па мислим да сам заслужио да стекнем и српско држављанство. Читам да се тренутно много пише о српском и црногорском држављанству ваших познатих глумаца па, ето, наводим и свој пример.

Код нас се ових дана повела расправа јер се једна књига појавила у преводу, или редактури, са српског на хрватски. Како Ви својим студентима приближавате ову проблематику?

Ми се не бавимо превођењем са српског на хрватски, и биће ми занимљиво да то видим. По мом суду реч је више о хрватизацији српског текста или посрбљењу хрватског. То је ствар добре воље. Не видим, за сада, разлог за превод осим у случају политичких званичних текстова. Знам да су филмови српски титловани на хрватски и да је то изазвало смех код хрватских гледалаца, јер су и неке псовке ублажавали при преводу. Постоји Речник мање познатих речи, као што је случај кад читате Андрића или Сремца, и можда би то било решење. Не могу да верујем да неки хрватски интелектуалац не може да чита текст на српском, осим ако не зна ћирилицу.

Како гледате на својатања Андрића и Његоша?

Колико видим, не узимају у обзир шта би они сами рекли на то! Позитивно је ако сви хоће да их присвоје јер онда сматрају да су они добри писци. И Његош и Андрић, као великани, припадају свима, па и нама Французима. Исто је са Шекспиром. Зашто би он био власништво Енглеза? Мислим да су у Црној Гори рекли да је Његош црногорски писац који пише на српском језику. А опет, неки кажу да би се нови стандард црногорског језика ослањао баш на Његоша, а он те разлике није узимао у обзир... Шта је критеријум? Ако се ослањамо на оно што је сам писац мислио, оно што сад читаоци мисле, или његове теме, онда је Андрић и српски, и босански и хрватски писац. Хрвати га узимају као хрватског али су га ставили и у лексикон страних писаца.

Сигурно предајете и дубровачку књижевност?

Предајемо и дубровачку као књижевност 16. и 17. века. Да ли треба рећи да је српска зато што је на штокавском или је хрватска зато што је сада то хрватски простор? Не морамо да стављамо етикете, свако зна где је Дубровник. Важно је читати, учити, волети дубровачку књижевност јер је она део светске књижевности а не расправљати где она припада. Много је теже разумети и прочитати те књижевности него рећи да ли је хрватска, српска, босанска или бошњачка.

Превели сте Стеријине „Родољупце”, да ли још нешто планирате?

Недавно сам издавачу дао превод „Покондирене тикве” и „Кир Јање”. На факултету имамо радионицу где се у оквиру мастера студенти одлучују за превођење. Могу рећи да је велико интересовање за Нушића и Глишића. На француски су преведени највећи писци 20. века (Андрић, Црњански, Киш), па Басара, Петковић, Пиштало. Штета је што нема превода великана из 19. века, и што више време пролази мање су шансе да буду преведени. За време рата превођено је више, па се књижевност нашла у позицији да нам објашњава ситуацију на Балкану. „Животопис Малвине Трифковић” Мирка Ковача преведен је јер се у њему говори о српско-хрватском браку који се лоше завршава, а то онда даје објашњење за српско-хрватски конфликт.