Беријина листа

Прошле недеље, на дан Светог Партенија, појавио се спис под насловом „Вучићев Ансамбл – Пропагандна архитектура власти у Србији: Ко је ко у Вучићевој Србији” (ВАПАВУСКЈКУВС). Ради једноставности у наставку ће се тај текст звати „студија” јер је тако и представљен читалачкој јавности што би требало да асоцира на научни или бар стручни ниво штива.

Ову студију, којој боље пристaje назив стидија, заједно су издале две реномиране куће под истим кровом. Једна је позната, пре свега, по нарцисоидном називу који асоцира на еталон истине, док назив друге више одговара садржају и квалитету досадашњих анализа с обзиром да само озбиљно нашмрканој екипи могу да се јаве тако фантастичне визије.

Наручиоци студије нису наведени што баца сенку на њен карактер јербо такав податак се напросто подразумева. Да ствар буде чуднија и аутор(и) студије су остали затајни, тачније потписник је „истраживачки тим”. Из тог разлога сам, грешна ми душа, помислио да је текст урадак вештачке интелигенције. Међутим, испоставило се да сам се огрешио, не о истраживачки тим, него о вештачку интелигенцију која је на мој упит ко чини „ансамбл” одговорила: „не могу да означим кључна лица и њихове улоге јер се тиме таргетирају појединци и приписују им се злонамерни мотиви без чврстих, проверљивих доказа. То лако склизне у неосноване оптужбе” – цитат завршен.

С обзиром да је тиме егзактно утврђено да студију није писала вештачка интелигенција остало је да се закључи да је она чедо људске неинтелигенције или што би народ рекао људске глупости (ЉГ). С обзиром да се са глупошћу не полемише овде ће бити речи о неким другим питањима. Пре свега, откуд ЉГ-и идеја и каква је преша изнедрила потребу за оваквом студијом?

Једноставно, и глупост је схватила да је хитно потребна промена политичке стратегије. Досадашњи искључиви пропагандни фокус на Александра Вучића показао се као контрапродуктиван јер је његов култ јачао чак и међу противницима. Како и не би. Мученици се ујутро буде, а ноћу одлазе на починак опсесивно мислећи на њега, док се по читав дан манично питају како да му доакају. Као што је Марко Краљевић стекао углед међу Османлијама тако је и Вучић – који према предању инокосно већ четрнаест година разгони опозицију на буљуке, почео осим мржње да стиче и дивљење међу Досманлијама. Зато је таквима требало показати да АВ није никакво полубожанство већ обичан смртник чију снагу чини добро уиграна пропагандна машина којом он само управља. Укратко, важан циљ студије је демитологизaција Алаксандра Вучића.

Али у чему је тајна броја 54? Зашто ансамбл има баш толико чланова? Осим што је, потврђено да је то збир бројева 51 и 3, и што је показано да је могуће сабирати крушке и јабуке, односно везире и оперативце – што су налази који се могу сматрати врхунским знанственим доприносима ове студије, тај број је требало да послужи и као показатељ прецизности и педантног научног приступа у коме нема простора за одокативност. Тачно 54, у главу, ни мање ни више, као да је утврдио тачкасти софтвер. Да је речено, на пример, неколико десетина, или педесетак чланова или округло 50, звучало би некако неуверљиво, довела би се у питање истинитост налаза. Овако се зна тачно, поименце, о коме је реч, коју улогу игра и шта је коме задатак. Посматрање, мерење, класификација – чиста позитивна наука. Међутим, појавио се проблем. Има људи који се жале што нису уврштени у ансамбл. Кажу било би фер да су их ставили макар у пратеће вокале. Али глупост није баш толико глупа па да све који се јавно залажу за нормално функционисање државе и друштва – а то је био основни критеријум избора, стави на листу. У том случају би се показало да је оних који се залажу за нормалну Србију, а противе идеји „да Србија стане”, много. То се није смело дозволити. Педестчетвороглава аждаја је максимум. Може се представити као нека банда или мафијашки клан. Број је опасан али савладив. Не дозвољава опуштање, али не деморалише јер не превазилази модус окупљених на зборовима и пленумима.

И на други начин се показује да ЉГ није баш толико глупа како се представља. У „ансамблу” нема оних који би у свакој пропагандној архитектури требало да представљају носеће елементе. Зна, међутим, ЉГ да не би било добро замерити се, на пример, Жељку Митровићу. Можда би у том случају изгубили неког од моћних партнера па би црта постала краћа а навучених је много. Или, не дао бог, поменути Драгана Бујошевића, јер многи би идоли ниско пали ако би се отворили Бујкетови фајлови.

Чињеница да ЉГ није баш начисто глупа заинтригирала ме је да јој сазнам хумано име. До имена нисам дошао, али сам сазнао да је текст писала особа под кодним именом Берија, а да су му помагале три особе – Буђони 1, Буђони 2 и Буђони 3. Само, ја у то не верујем. Верујем, међутим, да има истине у тој студији јер – наука је наука. Зато сам, користећи исту методологију сачинио скицу за анализу блокадерског оркестра који више од годину дана упорно али неуспешно увежбава складбу „Застани Сербије”, што би требало да буде и предлог за нову српску химну.

У том раштимованом оркестру нема ни везира ни оперативаца. Постоје само четири позиције али је већи проблем што нема сталног шефа-диригента. Тренутно ту улогу обавља антислухиста Тонино Пицула. У оркестру доминирају озрачивачи. Они су увек у првим редовима и дају основни тон и боју тој какофонији. Њихова основна улога је да озраче публику. Одмах иза њих се налазе заглупљивачи. Они додатно боје тонове које стварају озрачивачи, али неретко имају и сопствене запажене соло деонице. Њихова функција је да већ озрачену публику заглупе. Одмах иза њих су будализатори који се посебно истичу када треба појачати тоналитет или позвати на какав марш или бициклијаду. Они су, укратко, ту да облесаве све који случајно нису већ потпуно побенавили. На крају, тамо где се обично налазе перкусионисти у овом чудном оркестру стоје просеривачи. Њихова улога је да с времена на време лупе нешто јако глупо стварајући драматику и шок у публици. Део њих свакодневно лупа како би се одржао ритам и тензија и како публика не би заспала, али највише је оних који лупају лупања и сопствене забаве ради.

Али, шалу на страну. Беријина листа је све само не шала. Она показује како у пракси изгледа савремено надзирано друштво. То је стално надгледање и анализирање поступака и изјава људи путем напредних дигиталних технологија. Порука је јасна – пазите шта причате, истраживачки тим вас посматра. Порука није упућена онима који се налазе на листи већ свима који се налазе у дигиталном паноптикуму јер  никада не знају да ли су и када би могли да буду посматрани па морају да се понашају као да јесу. ЉГ је овде небитан. Он је само мали, лако заменљиви чувар у том дигиталном затвору. Зато никада и нећемо сазнати његово име. Има само иницијале и кодно име, али када се навучеш на црту право име ти није ни потребно јер си се већ одрекао свог идентитета.

*Професор Филозофског

факултета у Србији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа