Данте као детектив

Популарни италијански писац Ђулио Леони био је недавно гост издавачке куће „Лагуна” која је објавила његове романе „Завера трећег неба”, „Императорово завештање”, као и најновији „Крсташи таме”, у преводу Гордане Суботић. Реч је о серији детективских романа у којој је главни лик Данте Алигијери, у улози истражитеља.

Леони се определио за историјске романе због тога што је, какообјашњава, заљубљен у прошлост и у историју књижевности. Иако управо пише још један историјски трилер, чија је радња смештена у Рим 16. века, у време доласка на власт породице Борџија, за „Политику” каже да то не значи да неће наставити серијал романа о Дантеу истражитељу.

Да ли сте нешто додали Дантеовој историјској личности?

Можда би било претенциозно рећи да сам Дантеовом лику нешто додао, само сам извукао његову људску страну из чињеница које знамо о њему, а пре свега из његових књижевних дела. То није она страна Дантеове личности која је позната историчарима и теоретичарима књижевности. Може се рећи да у мом роману ништа није измишљено, и да су само повезане познате чињенице о Дантеу са онима које се могу сазнати и наслутити из његовог дела. Наравно, нигде не пише да је Данте био полицијски истражитељ, постоји сумња да то јесте био. Улога истражитеља коју сам му доделио јесте, заправо, комплетирање догађаја историје и фикције.

Фиренца нам је знана као град уметности и културе. Ви је, међутим, приказујете као место интрига и злочина. Како видите ту везу уметности и зла?

Уметност се често рађа из зла. Сетите се филма Орсона Велса „Трећи човек” у којем је направљено поређење између Швајцарске и Италије. Швајцарска је одувек била мирна, а није оставила тако значајан траг у уметности. У Италији се свашта дешавало, различите сплетке, завере и убиства, а изнедрила је велике ствараоце и велику уметност. На пример, данашња Венеција, леп је и модеран туристички град који чува оно што је у прошлости било најлепше од уметности и културе, а према ономе што је архитектонски очувано припада 14. веку. Међутим, Дантеова Фиренца из 13. века била је мрачни град уских, прљавих, ружних улица. Тадашњи богаташи нису живели у класичним кућама већ у неким врстама кула које су, чак, повезивали мостовима. Куле су ишле високо само због тога да они не би морали да силазе на улице, препуне прљавштине и различитог отпада. Прошлост је драстична супротност садашњости.

Како прикупљате податке за своје књиге?

Није лако пронаћи изворе, тим пре што се многи не подударају међусобно, а нису ни увек поуздани. Рећи ћу Вам као пример смрт императора Фридриха фон Хохенштауфена који је тема друге књиге трилогије и који је био изузетан човек, мецена уметника и научника. Он је улагао у науку и уметност, тежио је напредним сазнањима, а у роману „Императорово завештање” бавим се и његовом идејом о сазнавању тајне распростирања светлости. Такве замисли наилазиле су на отпор цркве тако да се, према неким изворима, сматра да је живот завршио насилном смрћу. Прихватио сам такво тумачење извора, тај део званичне историје, и „убио” га у свом роману.

Како посматрате људску природу у складу са Вашим интересовањем за езотерију? Да ли је Ваше схватање хуманог ближе средњовековном или ренесансном?

Ренесансни човек тесно је повезан са езотеризмом. Постоји грешка у тумачењу историчара, пре свега оних из 19. века, који су ренесансног човека видели као рационалног, окренутог овом свету, који није имао ништа заједничко са оним мрачним, окултним и езотеричним. Разлика, у том смислу, између средњовековног и ренесансног човека јесте у томе што је човек средњег века живео са тим страхом од непознатог, а човек ренесансе је покушавао на различите начине – филозофијом, уметношћу и, уопште, начином размишљања да се супротставља томе. Баш у периоду ренесансе јављају се алхемичари, езотеристи, они који су се бавили окултним. Лов на вештице није постојао у средњем веку, измислили су га управо ренесансни људи, штавише лутерани који су у ствари требали да буду прогресивни и да раскрсте са неким до тада постојећим доктринама цркве.

Колико смо ми, модерни људи, способни да будемо слободни и да без најразличитијих утицаја, превасходно утицаја медија, формирамо своје ставове?

Медији манипулишу колективном подсвешћу људи. Као што је ренесансни човек веровао да неки маг поседује сва знања, тако и ми верујемо да медији поседују знање и истину. Добар пример за то је интернет који пружа илузију да можемо да сазнамо све. Ми данас живимо у некој врсти магичног света, слично човеку ренесансе, само што данас та магија долази из електронских медија.

Шта мислите, како би се Данте снашао у нашем времену?

Мислим да би се одлично снашао у нашем времену јер се оно, у начелу, не разликује много од времена у којем је живео Данте. Вероватно би поново написао „Божанствену комедију” која би другачије изгледала, али њена суштина остала би иста. Тај период преласка из 13. у 14. век јесте период великих промена, у њему су живели велики мислиоци а, истовремено, почело је да се губи поверење у дотадашње вредности, пре свега у царство као уобичајени облик друштвеног система. Јавља се сумња у званичну религију и појављују се велики јеретички покрети, долази до раслојавања у самој цркви, оснивају се и братства фрањеваца и доминиканаца. Велике државе су у кризи и стари системи се руше. И баш на том прелазу из 13. у 14. век свет се суочио са опасношћу надирања ислама, војне и територијалне надмоћи; у сличној ситуацији налазимо се и данас.

Како живи писац који смишља тако занимљиве романескне заплете?

Прождирем књиге и врло сам радознао, волим да чепркам по тезгама са старим и ретким књигама. Волим да истражујем по паралелном уметничком и књижевном свету, утолико пре ако третира оно што је мање познато и о чему је мање писано. Циљ уметности није да утврди већ постојећа знања већ да нам покаже колико не знамо, да нас дирне, потресе и подстакне.