Шабачка „Зорка” и донски козаци

Ових дана у антикваријату сам по багателној цени купио књигу Александра Митровића „Сигуран пут”. У њој проналазим и посвету: „Цвети Остојић, мојој најбољој и дугогодишњој сарадници за успомену. 16. 6. 2005. Београд, Александар Митровић. Наведену књигу је уредио Милош Јевтић, његов школски друг, уредник у Радио Београду и аутор више од две стотине књига „Разговора с познатим личностима”. Богато је илустрована фотографијама, на којима се могу видети његови сарадници, као и високе личности које су током времена посећивале наш понос, шабачку „Зорку”, на чијем челу је од 1971. до 1981. године био и аутор књиге.

Подсетио бих и на књигу Драгана Ивановића „У огледалу живота”, где се налази и Прилог историји „Зорке” – Почели су донски козаци, сећање Илије Поповића Спириновца, који на питање како је дошло до градње „Зорке” и ко је дао иницијативу каже: „Изградња ’Зорке’ у Шапцу била је замишљена као етапна сеоба истоимене фабрике из Суботице. Пресељај фабрике из Суботице, због близине границе, захтевали су тадашња влада Милана Стојадиновића и Инспекција земаљске одбране при Министарском савету. За пресељај су били заинтересовани и тадашњи власници фабрике, јер је ’Зорка’ у то време била акционарско друштво. Циљ је био јасан: приближити се сировинској бази и потрошачима и, с друге стране, лоцирати се покрај велике реке, будући да је индустрији уопште, а нарочито хемијској, обиље воде више него прека потреба.

Као тадашњи председник општине користио сам насталу ситуацију, па сам преко одговорних чинилаца успео да се фабрика гради у Шапцу, мада је била јака конкуренција и других места... Грађевински радови су почели у пролеће 1937. године... Интересантно је да су насипање терена обавили донски козаци са козачким генералом Шкуром на челу... Из честих разговора с генералним директором Паулером и инжењером Полом сазнао сам да се још тада предвиђало да ’Зорка’ постепено прерасте у гигант хемијске индустрије. Наговештавана је изградња електролизе цинка, погона техничких хемикалија и средстава за заштиту биља, итд. Као што знате, ове идеје су реализоване тек после рата. И сви ми који смо иоле допринели стварању и изградњи ’Зорке’ збиља се дивимо и с гордошћу сећамо да су послератне генерације заиста учиниле све да ова фабрика посане гигант. Жеља ми је да садашње и будуће генерације, користећи самоуправљачка права, још више унапреде овај радни колектив... У самом почетку рада фабрике, готово цела гарнитура висококвалификованог и руководећег особља ангажована је из фабрике у Суботици. Колико се сећам, као руководеће особље дошли су инжењери Шимуновић, Фишер, Ајхолцер, финансијски саветник Фрањо Кнези и други.”

У истој књизи Драгана Ивановића налази се и разговор с Милошем Стојановићем, некадашњим директором „Зорке”, где проналазим и ове редове: „... и следеће Милошево станиште је Генерална дирекција хемијске индустрије Југославије. То му омогућује да заврши и једногодишњу школу за директоре, која се рачунала као економски факултет. Био је најбољи полазник. Иза тога шаљу га у Шабац, генерални директор ’Зорке’ да буде. И био је (од 1. новембра 1950. до 15. августа 1954). По неподељеном мишљењу ондашњих радника непоновљиво добар организатор, руководилац и човек. На посао је долазио већ у четири, пола пет, узимао плави радни мантил и одлазио у погоне... а са радницима треће смене разговарао и о ономе шта их лично тишти. Фабрика је имала тек нешто више од 700...”

Да се вратимо на почетак приче и књигу Александра Митровића „Сигуран пут”: „... као генерални директор, Александар Митровић је покренуо, организовао и допринео да се у ’Зорки’ изгради 28 нових савремених фабрика и да се постојећих осам фабрика обнови и реконструише... И број запослених се повећао – од 2.400 на 10.000. Тада је изграђено и преко 2.000 станова за раднике ’Зорке’. У тим околностима у ’Зорки’ је, на иницијативу Александра Митровића, веома много улагано и у друштвени стандард. Изграђен је модерни спортско-рекреациони центар, у чијем се саставу налазе спортска хала, покривени пливачки базен и игралишта за фудбал, кошарку, рукомет, одбојку и тенис. И с разлогом, тада је ’Зорка’ била једно од највећих југословенских предузећа у области хемијске индустрије, неметала, рударства и металургије. Године 1981. Александар Митровић је прешао у Београд... Године 1989. изабран је у Савезно извршно веће, односно у владу тадашње Југославије, у којој је обављао дужност потпредседника за економску политику и развој. На тој дужности је био све до распада тадашње Југославије.”

Јован Рукавина,

Шабац