Šabačka „Zorka” i donski kozaci

Ovih dana u antikvarijatu sam po bagatelnoj ceni kupio knjigu Aleksandra Mitrovića „Siguran put”. U njoj pronalazim i posvetu: „Cveti Ostojić, mojoj najboljoj i dugogodišnjoj saradnici za uspomenu. 16. 6. 2005. Beograd, Aleksandar Mitrović. Navedenu knjigu je uredio Miloš Jevtić, njegov školski drug, urednik u Radio Beogradu i autor više od dve stotine knjiga „Razgovora s poznatim ličnostima”. Bogato je ilustrovana fotografijama, na kojima se mogu videti njegovi saradnici, kao i visoke ličnosti koje su tokom vremena posećivale naš ponos, šabačku „Zorku”, na čijem čelu je od 1971. do 1981. godine bio i autor knjige.

Podsetio bih i na knjigu Dragana Ivanovića „U ogledalu života”, gde se nalazi i Prilog istoriji „Zorke” – Počeli su donski kozaci, sećanje Ilije Popovića Spirinovca, koji na pitanje kako je došlo do gradnje „Zorke” i ko je dao inicijativu kaže: „Izgradnja ’Zorke’ u Šapcu bila je zamišljena kao etapna seoba istoimene fabrike iz Subotice. Preseljaj fabrike iz Subotice, zbog blizine granice, zahtevali su tadašnja vlada Milana Stojadinovića i Inspekcija zemaljske odbrane pri Ministarskom savetu. Za preseljaj su bili zainteresovani i tadašnji vlasnici fabrike, jer je ’Zorka’ u to vreme bila akcionarsko društvo. Cilj je bio jasan: približiti se sirovinskoj bazi i potrošačima i, s druge strane, locirati se pokraj velike reke, budući da je industriji uopšte, a naročito hemijskoj, obilje vode više nego preka potreba.

Kao tadašnji predsednik opštine koristio sam nastalu situaciju, pa sam preko odgovornih činilaca uspeo da se fabrika gradi u Šapcu, mada je bila jaka konkurencija i drugih mesta... Građevinski radovi su počeli u proleće 1937. godine... Interesantno je da su nasipanje terena obavili donski kozaci sa kozačkim generalom Škurom na čelu... Iz čestih razgovora s generalnim direktorom Paulerom i inženjerom Polom saznao sam da se još tada predviđalo da ’Zorka’ postepeno preraste u gigant hemijske industrije. Nagoveštavana je izgradnja elektrolize cinka, pogona tehničkih hemikalija i sredstava za zaštitu bilja, itd. Kao što znate, ove ideje su realizovane tek posle rata. I svi mi koji smo iole doprineli stvaranju i izgradnji ’Zorke’ zbilja se divimo i s gordošću sećamo da su posleratne generacije zaista učinile sve da ova fabrika posane gigant. Želja mi je da sadašnje i buduće generacije, koristeći samoupravljačka prava, još više unaprede ovaj radni kolektiv... U samom početku rada fabrike, gotovo cela garnitura visokokvalifikovanog i rukovodećeg osoblja angažovana je iz fabrike u Subotici. Koliko se sećam, kao rukovodeće osoblje došli su inženjeri Šimunović, Fišer, Ajholcer, finansijski savetnik Franjo Knezi i drugi.”

U istoj knjizi Dragana Ivanovića nalazi se i razgovor s Milošem Stojanovićem, nekadašnjim direktorom „Zorke”, gde pronalazim i ove redove: „... i sledeće Miloševo stanište je Generalna direkcija hemijske industrije Jugoslavije. To mu omogućuje da završi i jednogodišnju školu za direktore, koja se računala kao ekonomski fakultet. Bio je najbolji polaznik. Iza toga šalju ga u Šabac, generalni direktor ’Zorke’ da bude. I bio je (od 1. novembra 1950. do 15. avgusta 1954). Po nepodeljenom mišljenju ondašnjih radnika neponovljivo dobar organizator, rukovodilac i čovek. Na posao je dolazio već u četiri, pola pet, uzimao plavi radni mantil i odlazio u pogone... a sa radnicima treće smene razgovarao i o onome šta ih lično tišti. Fabrika je imala tek nešto više od 700...”

Da se vratimo na početak priče i knjigu Aleksandra Mitrovića „Siguran put”: „... kao generalni direktor, Aleksandar Mitrović je pokrenuo, organizovao i doprineo da se u ’Zorki’ izgradi 28 novih savremenih fabrika i da se postojećih osam fabrika obnovi i rekonstruiše... I broj zaposlenih se povećao – od 2.400 na 10.000. Tada je izgrađeno i preko 2.000 stanova za radnike ’Zorke’. U tim okolnostima u ’Zorki’ je, na inicijativu Aleksandra Mitrovića, veoma mnogo ulagano i u društveni standard. Izgrađen je moderni sportsko-rekreacioni centar, u čijem se sastavu nalaze sportska hala, pokriveni plivački bazen i igrališta za fudbal, košarku, rukomet, odbojku i tenis. I s razlogom, tada je ’Zorka’ bila jedno od najvećih jugoslovenskih preduzeća u oblasti hemijske industrije, nemetala, rudarstva i metalurgije. Godine 1981. Aleksandar Mitrović je prešao u Beograd... Godine 1989. izabran je u Savezno izvršno veće, odnosno u vladu tadašnje Jugoslavije, u kojoj je obavljao dužnost potpredsednika za ekonomsku politiku i razvoj. Na toj dužnosti je bio sve do raspada tadašnje Jugoslavije.”

Jovan Rukavina,

Šabac