Обједињени романи Умберта Ека

Често је могуће чути или прочитати да је Умберто Еко највећи живи писац. Иако је то, вероватно, тачно, мало је оних који ће хтети да образложе ову чињеницу или макар почети о њој да размишљају.

Како је могуће да један par exellance интелектуалац – професор средњовековне филозофије, семиотичар, књижевни критичар и теоретичар, културолог и писац својим делом постане близак, разумљив и интересантан милионској читалачкој публици? Управо тако што прави ерудита и интелектуалац није онај ко је затворен у један научни систем већ неко ко своја знања може и уме да пренесе другимабез обзира на степен њиховог образовања, баш као што је и прави уметник онај чија дела проговарају о великим и важнима темама, али тако да су јасна и занимљива.

Екове семиотичке, филозофске и књижевнотеоријске теме о којима држи предавања и пише у својим књигама, прикључене су и препознатљиве у свим његовим романима. Ови романи који су се до сада спорадично, а често нетачно, представљали овдашњој публици, коначно су обједињени као корпус и у издању „Плато books”-аобјављени у јединственој едицији. Превели су их реномирани преводиоци: Милана Пилетић („Име руже”), Елизабет Васиљевић („Острво дана пређашњег”) и Александар Леви и Мирела Радосављевић („Фукоово клатно”, „Баудолино” и „Тајанствени пламенкраљице Лоане”).  

Екова виртуозност у причању прича, повезивање историје, филозофије и савремених друштвених збивања што изазива интелектуалну ангажованост читаоца и узбудљива и напета радња која рађа високи емотивни набојдошли су до пуног изражаја већ са првим романом „Име руже”. У првом нивоу, он се чита као детективски роман о разрешавању вишеструких убистава у средњовековном манастиру, потом се препознаје шерлокхолмовска алузија. Захтевнији читаоци се посебно задржавају на средњовековној дијалектици утканој у само приповедање, односно дијалектици као начину за одгонетање основне тајне. На крају, разоткривање симболичког слоја овог романа везаног за устројеност манастирског живота, библиотеку-лавиринт, Аристотелов изгубљен-нађен спис о комедији, води у праву интелектуалну авантуру.

Са „Фукоовим клатном” та интелектуална авантура је постала још сложенија. Овде се читалац налази на стазама недовољно проучене историје Темплара, филозофије, математике, идеја о теорији завере. Док је „Острво дана пређашњег” игра барока и постмодерне, Медитерана и Европе, „Баудолино” је прича о Византији наспрам Европе, крсташа и ратова који воде до обећаних царстава, што је друго име за утопију.

Последњи роман, „Тајанствени пламен краљице Лоане”, сећање је на 20. век. Књига, стрип, музика са грамофонских плоча, кључни су  елементи из којих Еко мозаички склапа слику прошлог века, блиске историје у којој су сакривене разне, појединачне судбине. Када се шездесетогодишњи јунак пробуди из коме и сазна да памти историју овог света, али да се не сећа сопственог живота, себе, својих емоција, он креће у потрагу за својим животом.Једини траг и путоказ су му књиге и стрипови из детињства. Читајући их, њему се полако враћају емоције, доживљене тада давно приликом првог читања.Преломни политички догађаји, друштвене и културолошке мене, проживљене и сагледане дечачким очима, сада се оживљавају, помало критички, помало с жељом да се у њима нађе прави смисао.Ако смисла има, он је у оном сећању из магле, још увек непокренутом, необасјаном пламеном. То је сећање на прву, праву емоцију.

Овим својим последњим романом Еко као да поручује да су прочитане речи и сагледане слике, и импресије које оне изазивају, пут за проналажење смисла постојања. Идеја о рекапитулацији људске историје кроз слику и реч коју је Еко извршио у својим књигама „Историја лепоте” и „Историја ружноће”, у овом новом роману који по истом принципу садржи илустрације из књига и стрипова преобликована је у рекапитулацију једног обичног људског живота кроз слику и реч.