Кад нам живот „запне у грлу”

Све чешће књижевност за младе преузима позиције такозване озбиљне литературе по универзалном приступу темама, по занимљивости сижеа, ширини увида и оригиналној идејности, хуманости и етичности, тако да већ одавно превазилази то усмерење само ка млађим генерацијама. Читањем новог романа Стефана Митића Тићмија „Тата каже гамбит”, у издању „Лагуне”, књиге која је недавно овенчана Наградом „Политикиног Забавника” за најбоље дело за младе, објављено у претходној години, стичу се јединствени увиди у проблеме данашњих одраслих и деце, али и у то како одржати достојанство и дух када постане врло тешко.

Све почиње шахом, игром која је од оца Адама Жакуле направила коцкара, хазардера опчињеног генијалним противником Каримом Кабаљехом. У опасности је имовина читаве породице Жакула, животи мајке Селене, баке Дарје, и сина Давида. Очи суседа упрте су у њих, а извршитељи долазе да пописују имовину. Да би заштитио Давида, отац од намештаја прави велике шаховске фигуре, дневна соба постаје шаховска табла, игра са сином почиње, а извршитељи су симпатични ликови из „Шаховске организације”. Живот се из реалне опасности претвара у апстракцију ума.

Поред осталих, Тићми је већ добио Награду „Политикиног Забавника” за роман „Ја сам Акико” 2018. године, од ког су настали и анимирани филм, мурал, графичка новела, као и више позоришних представа. Према његовом роману „Гугуто мемето” снимљен је кратки филм. Његова дела уврштена су на престижну листу White Ravens Међународне омладинске библиотеке у Минхену.

Као и у Вашем претходном роману „Ја сам Акико”, у делу „Тата каже гамбит” позивате читаоце да заједно са Вашим јунацима стварност посматрају из другачијег угла. То је позив да и најтеже ситуације у животу виде као игру?

Дешава се почесто да нам живот „запне у грлу”. Нит можемо да га испљунемо, нит можемо да га прогутамо. У тој загрцнутости животом, довијамо се да пропевамо, изнова. Понекад је довољан малени напор, понекад су потребне године, а скоро увек нам је потребна игра. Не игра као пука вашарска разонода, већ као средство. Средство уз помоћ којег ћемо најтеже ситуације у животу пребродити. Управо то је учинио Адам Жакула у роману „Тата каже гамбит”. Из очаја, из љубави, створио је свом сину најлепшу могућу илузију, љупку белу лаж. Да ли је то у том тренутку била добра идеја? Јесте. Да ли је то у том тренутку била лоша идеја? Опет јесте. Но Давиду Жакули била је потребна тек мала временска и просторна дистанца како би увидео неке ствари, како би схватио ширу породичну слику. Јер, истина је: деца немају моћ враћања у рикверц. За њих рикверц не постоји, они само јуришају напред, уз мачеве и барбике, уз школска звона и ушећерене јабуке. Некако, тек касније, долазе дубока преиспитивања и компарације. Детињство је стварање животног материјала о којем ћемо тек касније да промишљамо.

Када потенцијална катастрофа постане спектакл о коме извештавају новине, онда то није промењена перспектива, то је уметност живљења. Следи ли живот овакве примере из литературе, будући да је и сам често превазилази? Сведочите ли о издржљивости и храбрости наших суграђана који се духом боре против животних недаћа?

Тако, наизглед безазлен „Случај Жакула” добија прво комшијску позорност, а затим и регионално занимање. Ту се отвара једно занимљиво питање: уколико човек донекле има право на срећу у своја четири зида, колико човек са друге стране има право на „приватност патње”. Колико смемо да будемо гласни или тихи кад дође тренутак суочавања и непогоде? Кад се сва та чудовишта која смо крили испод тепиха појаве и кажу нам: „Добар дан, ево нас.. Како реагује бака Дарја? Како реагује мајка Селена? Како реагује Мелани Мел Дондоло? Наравно да се живот и литература међусобно све време преплићу и слажем се са чињеницом да стварност често уме да буде књижевнија и чудноватија. Сведоци смо да таквих ситуација има на претек. Познајем и оне који су устукнули пред недаћама, а много је више оних других: који „гризу”, не дају на себе и боре се у овом „а ла” Франц Кафка, „а ла” Данил Хармс свету. Отворити прозор, довољно је.

Колико је у тој игри шаха, када је све изложено, важно задржати присебност и ипак вући ризичне потезе? 

Занимљив је тај моменат трансформације: када покућство постане готово музејска поставка. Када дневна соба постане простор илузије. Када чивилук почне да иде дијагонално, а ноша постане бели пешак. Баш та ноша у коју је до јуче Давид пишкио. Значи: у сваки од предмета уткано је одређено сећање. Мини-историја. Питање је да ли је Адам Жакула, патолошки шахиста, ако смем тако да кажем, имао довољно присебности и прибраности. Мислим да није, повукао је ризичан потез који је у том моменту био спасоносан. Али са друге стране је створио сјајну психолошку подлогу Давиду који тек касније повлачи своје најпаметније потезе. То су управо ти тренуци његове проницљивости, рефлексије, схватања.

„Моји родитељи су помало ћакнути”, каже ваш јунак Давид у тренуцима просветљења. Да ли га и то чини необичним тинејџером због тога што мирно прихвата све мане и грешке својих родитеља, без буке и бунтовништва младих година?

Управо тако: његов бунт је рацио. Он прихвата све мане и грешке својих родитеља. Донекле их разуме, донекле их воли, донекле их презире. Он промишља, не хистерише. Он разуме, не дивља. Па ипак, ма колико он сам малено мудар био, ипак постоји некаква виша унутрашња сила која га вуче да махнито посећује парк у којем је Карим Кабаљехо рођен. Нешто га ту чачка, интригира, да и он отвори шаховску таблу и над њом почне да грицка те судбоносне семенке. Можда у потајној нади да ће он бити Карим некоме другоме. Да се освети или да проникне, не знамо. Ако постоји круг у роману, он се ту завршава, али истовремено ту и отпочиње нови, Давидовски.

Често виша сила повлачи људе као шаховске фигуре, као у Давидовом сну, којим он такође показује своју зрелост. Колику штету одрасли чине деци када не узимају у обзир њихову способност да све разумеју и виде?

Као што наш дан чине дешавања између два жмурења, тако је и роман „Тата каже гамбит” сачињен од сличног материјала: почиње кошмаром и завршава се кошмаром. Но стварни догађаји у дечаковом животу надилазе те снове. Богатији су, изазовнији. Малочас је прошла једна жена покрај Народне библиотеке и вриштала је у телефон: „Јел ти знаш ко те је родио? Јел знаш? Ја сам те родила.” Био је то врло занимљив окрајак разговора. Верујем да родитељи немају лоших намера, али у тој превеликој жељи да заштите своју децу, чувајући их под стакленим звоном, они се дохвате улепшавања. А живот те кад-тад сачека, свесни смо тога. Треба бити спреман за тај сусрет. А припрема за тај сусрет креће одмах након првог плача у породилишту.