Кочани, град где тишина има имена

Спе­ци­јал­но за „По­ли­ти­ку”

Ско­пље – Ко­ча­ни. Град по­ља пи­рин­ча, где ве­тар ви­ше не но­си са­мо ми­рис зе­мље, већ и ти­ши­ну ко­ја има те­жи­ну име­на. На тим плод­ним по­љи­ма, где је жи­вот увек знао да ник­не, да­нас не­до­ста­је оно што ни­јед­на зе­мља не мо­же са­ма да из­ро­ди, мла­дост.

Не­до­ста­ју ко­ра­ци ко­ји би тре­ба­ло да га­зе по тој зе­мљи, не­до­ста­је смех ко­ји је тре­ба­ло да је во­ли, не­до­ста­је сна­га ко­ја пре­тва­ра же­љу у жи­вот. Зе­мља је оста­ла иста. Они ко­ји би тре­ба­ло да је во­ле, ви­ше не хо­да­ју њо­ме. Те но­ћи, град је имао ср­це. Ку­ца­ло је бр­зо, раз­и­гра­но, пу­но на­де. Мла­дост се оку­пи­ла пе­смом, као што се жи­вот оку­пља око све­тло­сти. Ру­ке су тра­жи­ле јед­не дру­ге, очи су гле­да­ле уна­пред, све је ли­чи­ло на по­че­так.

А он­да! Пуц­ке­та­ње. Не звук. Пре­су­да. Не­што из­ме­ђу Бо­жи­је стр­пљи­во­сти ко­ја је пре­ду­го гле­да­ла и ђа­во­ље бр­зи­не ко­ја је у јед­ном да­ху од­не­ла мла­дост, као да ни­ка­да ни­је ни по­сто­ја­ла.

Трен у ко­ме се жи­вот ни­је га­сио, већ ки­дан. Трен у ко­ме се вре­ме ни­је за­у­ста­ви­ло, већ рас­па­ло. Пла­мен ни­је гу­тао са­мо про­стор. Гу­тао је го­ди­не ко­је су тек тре­ба­ле да се де­се. Сно­ви су ста­ли та­мо где је ста­ла му­зи­ка.

Град ме­ђу по­љи­ма пи­рин­ча, где су у јед­ном да­ху но­ћи утих­ну­ле чи­та­ве мла­до­сти, за­то се да­нас не го­во­ре број­ке, јер број је хла­дан, а бол је жив. Број за­тва­ра при­чу, а ов­де ни­јед­на ни­је за­вр­ше­на.

Не ка­же се ко­ли­ко их не­ма, јер сва­ко име је је­дан свет. Јед­на со­ба ко­ја ви­ше не ди­ше исто. Је­дан за­гр­љај ко­ји за­у­век тра­је у пра­зни­ни.

Гле­да­мо у пра­зне сто­ли­це. Не као у од­су­ство, већ као у при­су­ство ко­је не мо­же да не­ста­не. Сва­ка сто­ли­ца но­си те­жи­ну јед­ног жи­во­та. Јед­не мла­до­сти ко­ја је тре­ба­ло да во­ли, да гре­ши, да са­ња. Бе­ла сто­ли­ца, бе­ла ру­жа, ти­ши­на ко­ја го­во­ри гла­сни­је од сва­ког кри­ка. За сто­ло­ви­ма их има ви­ше не­го што се ви­ди. У ку­ћа­ма их има у ти­ши­ни. У сно­ви­ма до­ла­зе без ку­ца­ња.

Они ни­су оти­шли. Са­мо су пре­ста­ли да бу­ду ви­дљи­ви. Је­дан бол. Је­дан бол ко­ји не по­зна­је гра­ни­це, ко­ји не пи­та за име, ве­ру, др­жа­ву, ко­ји ула­зи у сва­ко­га ко уме да осе­ћа.

Град пам­ти. Не при­ста­је на за­бо­рав. Го­ди­ну да­на ка­сни­је, ре­чи по­ку­ша­ва­ју да об­ја­сне оно што се не мо­же об­ја­сни­ти.

Пре­ми­јер Хри­сти­јан Миц­ко­ски го­во­ри о ти­ши­ни ко­ја не про­ла­зи и о оба­ве­зи да се се­ћа­ње не пре­тво­ри у фор­му, већ у од­го­вор­ност.

Де­ле­га­ци­ја Европ­ске уни­је де­ли ре­чи по­др­шке, при­зна­је бол, али бол се не ме­ри ре­чи­ма. И ту, из­ме­ђу из­го­во­ре­ног и учи­ње­ног, оста­је пра­зни­на ко­ја бо­ли дру­га­чи­је. Прав­да не сме че­ка­ти. Ту­жи­ла­штво пре­у­зи­ма оно што мо­ра би­ти из­над све­га, исти­ну. Не по­ли­ти­ку. Не из­го­во­ре, већ од­го­вор­ност, јер прав­да ни­је уте­ха. Она је је­ди­на шан­са да се ова­ква ноћ ни­ка­да ви­ше не по­но­ви

Ко­ча­ни да­нас не жи­ве као пре, али ди­шу. Ди­шу кроз су­зе ко­је ни­су уза­луд. Кроз име­на ко­ја ни­су за­бо­ра­вље­на. Кроз ти­ши­ну ко­ја нас учи да го­во­ри­мо. Ово је град где су сно­ви ра­сли као пи­ри­нач, ти­хо и стр­пљи­во и где са­да по­ља че­ка­ју љу­бав ко­ја не­до­ста­је.

Они ни­су не­ста­ли. По­ста­ли су све­тлост у на­ма. Опо­ме­на у вре­ме­ну. Љу­бав ко­ја ви­ше не­ма об­лик, али има сна­гу да тра­је док год гле­да­мо у пра­зне сто­ли­це и не скла­ња­мо по­глед, док год не при­ста­је­мо на број­ке уме­сто име­на, док год тра­жи­мо прав­ду, а не за­бо­рав…

Ко­ча­ни не­ће би­ти са­мо ме­сто ту­ге. Би­ће ме­сто исти­не.

Спо­ме­ник за 63 уга­ше­на жи­во­та

У Ко­ча­ни­ма је одр­жан низ ко­ме­мо­ра­тив­них ску­по­ва по­во­дом го­ди­шњи­це по­жа­ра ко­ји је за­у­век про­ме­нио тај град. По­ро­ди­це на­стра­да­лих, гра­ђа­ни и пред­став­ни­ци др­жав­ног вр­ха по­ло­жи­ли су цве­ће ис­пред објек­та не­ка­да­шње ди­ско­те­ке, где су по­ста­вље­на ме­тал­на ср­ца са име­ни­ма на­стра­да­лих. От­кри­вен је и спо­ме­ник за 63 уга­ше­на жи­во­та под на­зи­вом „Не­за­вр­ше­ни сно­ви, сва­ко име је не­чи­ји свет”.