Обавезују интереси, а не резолуције

Министар Вук Јеремић је у праву кад каже да резолуција Европског парламента којом се позивају чланице ЕУ да признају самопроглашену независност Косова и Метохије није став целе Европске уније. За резолуцију су гласала 424 посланика, а против ње 133, док је амандман којим се позива на признавање независности добио подршку 281 посланика, а против их је било 133.

У ЕУ и даље постоје колебања кад је реч о подршци коју би требало пружити самопроглашеној независности. Али, превагу су ипак однели они који сматрају да је независно Косово реалност коју треба и формално уважити.

Став Европског парламента није обавезујући за све чланице ЕУ, што значи да ће свака земља према том питању и даље да се одређује сходно својим интересима.

Земље које не признају Косово не чине то зато што воле Србију (у међународним односима ствари се не дешавају из љубави), него зато што имају сличне проблеме, па страхују да би преседан о коме је реч можда могао једног дана и њих да стигне.

Отуда се у Београду с правом верује да након изгласавања резолуције о Косову у Европском парламенту не треба очекивати „поплаву” нових признавања независности. Није се, дакле, десило ништа што би драматично угрозило позицију Србије или њену европску перспективу. Ако европске земље којима признавање независности не иде у прилог могу без последица да одбијају да промене став, то може да чини и Србија као потенцијална чланица ЕУ.

Политички добитници су власти у Приштини које резолуцију могу да користе као важан аргумент у кампањи за признавање независности, али то не значи да је Србија губитник. Европски систем вредности (а и сваки демократски систем) подразумева право свакога да се дозвољеним средствима бори за решења која њему одговарају.

Србија је кључна питања која се тичу статуса Косова и Метохије „преселила” пред Међународни суд правде у Хагу чији ће став бити меродаван. То је, како се испоставља, био правовремен и мудар потез који сада служи као нека врста заштите од све снажнијих настојања да се што већи број земаља приволе да садашње стање на Косову и Метохији признају као реалност.

У ишчекивању одлуке Суда у Хагу Београд свакако мора пажљиво да води рачуна о сопственој позицији на европској политичкој сцени, као и о Србима који живе на Косову и Метохији и суочавају се с непремостивим практичним проблемима које сами не могу да реше.

Из целе приче могуће је извући још једну важну поуку – ако сте у ЕУ не морате да мислите и делујете као њене најмоћније чланице, а могућност да се утиче на одлуке је евидентна. Отуда је излишно постављати питање да ли укључивање у европске интеграције истовремено значи и одрицање од Косова и Метохије.