Obavezuju interesi, a ne rezolucije

Ministar Vuk Jeremić je u pravu kad kaže da rezolucija Evropskog parlamenta kojom se pozivaju članice EU da priznaju samoproglašenu nezavisnost Kosova i Metohije nije stav cele Evropske unije. Za rezoluciju su glasala 424 poslanika, a protiv nje 133, dok je amandman kojim se poziva na priznavanje nezavisnosti dobio podršku 281 poslanika, a protiv ih je bilo 133.

U EU i dalje postoje kolebanja kad je reč o podršci koju bi trebalo pružiti samoproglašenoj nezavisnosti. Ali, prevagu su ipak odneli oni koji smatraju da je nezavisno Kosovo realnost koju treba i formalno uvažiti.

Stav Evropskog parlamenta nije obavezujući za sve članice EU, što znači da će svaka zemlja prema tom pitanju i dalje da se određuje shodno svojim interesima.

Zemlje koje ne priznaju Kosovo ne čine to zato što vole Srbiju (u međunarodnim odnosima stvari se ne dešavaju iz ljubavi), nego zato što imaju slične probleme, pa strahuju da bi presedan o kome je reč možda mogao jednog dana i njih da stigne.

Otuda se u Beogradu s pravom veruje da nakon izglasavanja rezolucije o Kosovu u Evropskom parlamentu ne treba očekivati „poplavu” novih priznavanja nezavisnosti. Nije se, dakle, desilo ništa što bi dramatično ugrozilo poziciju Srbije ili njenu evropsku perspektivu. Ako evropske zemlje kojima priznavanje nezavisnosti ne ide u prilog mogu bez posledica da odbijaju da promene stav, to može da čini i Srbija kao potencijalna članica EU.

Politički dobitnici su vlasti u Prištini koje rezoluciju mogu da koriste kao važan argument u kampanji za priznavanje nezavisnosti, ali to ne znači da je Srbija gubitnik. Evropski sistem vrednosti (a i svaki demokratski sistem) podrazumeva pravo svakoga da se dozvoljenim sredstvima bori za rešenja koja njemu odgovaraju.

Srbija je ključna pitanja koja se tiču statusa Kosova i Metohije „preselila” pred Međunarodni sud pravde u Hagu čiji će stav biti merodavan. To je, kako se ispostavlja, bio pravovremen i mudar potez koji sada služi kao neka vrsta zaštite od sve snažnijih nastojanja da se što veći broj zemalja privole da sadašnje stanje na Kosovu i Metohiji priznaju kao realnost.

U iščekivanju odluke Suda u Hagu Beograd svakako mora pažljivo da vodi računa o sopstvenoj poziciji na evropskoj političkoj sceni, kao i o Srbima koji žive na Kosovu i Metohiji i suočavaju se s nepremostivim praktičnim problemima koje sami ne mogu da reše.

Iz cele priče moguće je izvući još jednu važnu pouku – ako ste u EU ne morate da mislite i delujete kao njene najmoćnije članice, a mogućnost da se utiče na odluke je evidentna. Otuda je izlišno postavljati pitanje da li uključivanje u evropske integracije istovremeno znači i odricanje od Kosova i Metohije.