Моћ је иста где год да си

После светске премијере на прошлогодишњем Венецијанском фестивалу и круга међународног признања пред српске гледаоце, у дистрибуцији куће „Blitz”, стигао је дуго очекивани политички трилер „Чаробњак из Кремља” врсног француског редитеља Оливијеа Асајаса, који се бави играма моћи које стоје иза успона Владимира Путина.

Аутор ремек-дела „Карлос”, триптиха о животу и политичко-терористичком деловању Илича Рамиреза Санчеза званог Карлос и Шакал, сада се фокусира на живот Вадима Баранова, измишљеног саветника и главног медијског манипулатора који стоји иза успона Владимира Путина на власт. Овај филм је заснован на истоименом спекулативном историјском роману Ђулијана да Емполија из 2022. године и прати лик саветника током више од деценије, од распада СССР-а почетком деведесетих и током Путинове политичке каријере, који као кремаљски инсајдер замагљује истину лажима, а вести пропагандом.

У ексклузивном разговору за „Политику” Асајас говори о изазовима овог филма који је, уместо у Русији, у целости сниман у Летонији на енглеском језику уз учешће Џуда Лоуа у лику Путина и Пола Дејна у лику његовог наводног саветника Вадима Баранова, који се и сам придружио овом интервјуу...

Филм јесте повезан са романом, али какве сте измене направили?

Покушавао сам да ухватим дух романа. Променили смо много ствари, експериментисали смо и користили само део књиге. То је цела логика како се адаптира књига. Идеја је била барем да се не издају основе и да се основе ураде како треба. Постоје читави делови књиге које смо морали да избацимо, јер би у супротном ово била мини-серија.

А како сте уопште дошли на идеју да урадите ово, прочитали сте роман па Вам се допало и инспирисало вас?

Не, то је био процес. Постојала је нека чудна веза са Ђулијаном. Познавао сам га, али не пре него што је објавио књигу. Када је књига објављена, он ју је послао. Обично издавач пита аутора да ли постоји неки филмски стваралац за кога мисли да би био заинтересован за то дело како би му могли послати књигу. Прво име које се појавило било је моје. Вероватно зато што сам ја направио „Карлоса” и зато што сам имао способност да се носим са модерном историјом са уверљивим људским ликовима. Ствар је у томе што сам у почетку био изузетно невољан. Колико год да сам се дивио књизи, јер сам мислио да је обухватила нешто о модерној политици, био сам помало уплашен да пренесем у филм нешто што је углавном монолог.

А чињеница да је филм на енглеском језику?

Мислио сам да би овакав филм требало снимити на руском. Али није било шансе да се сними на руском, из политичких разлога, а и руски глумци не би ово додирнули ни трском од три метра. Такође, не би се могао финансирати као међународни филм. Разговарао сам о томе са својим пријатељем Емануелом Карером, познајемо се одувек, а пошто је он полу-Рус разуме руски и Русију много боље од мене. Зато сам помислио да ако радим на сценарију са Емануелом, то ће бити прилика да се поново повежем са старим пријатељем, а он ће ми помоћи око руске стране. Тако сам постепено дошао до тога и схватио да је то изводљиво и узбудљиво, а било је и изузетно изазовно.

И на основу „Карлоса”, а сада и „Чаробњака” чини се да Вас баш занимају политичке ствари, постали сте стручњак за политику?

Да, да, али нисам стручњак за геополитику. То је чињеница, али знам пар основних ствари. Политика ме занима. Међународна политика је фасцинантна тема, јер је то начин на који се обликује модерна историја. И можете поставити камеру тамо, у њено срце, ако имате праву референтну тачку, а ја сам имао добру референтну тачку са Ђулијановом књигом. Она је попут плана за трансформацију модерне политике. И мислим да је било узбудљиво снимити филм о томе. Оно што ме је заиста дубоко занимало јесте како се људи носе са политиком, како она утиче на њихов живот или како њихов живот утиче на политику. Знао сам да морам да снимим овај филм са сјајним глумцима. И осећам се изузетно благословено што сам могао да радим са Полом (Дејно), са Џудом (Лоу), са Алисијом (Викандер), са Џефријем (Рајт).

Лик Баранова је измишљен и наводно је инспирисан Путиновим саветником Владиславом Сурковом. Јесте ли питали Ђулијана да Емполија како је толико сазнао о њиховом односу?

Приликом првог сусрета са писцем рекао сам му да вероватно мора да има контакте унутар руског државног апарата или доушнике који су му дали тако прецизно знање о чињеницама и унутрашњем функционисању механизама Путинове владавине, а он ми је одговорио да је у Русији био свега четири пута у животу, али да га је много тога инспирисало јер је и сам радио као саветник једног политичара. Важног политичара, будући да је Матео Ренци био премијер Италије од 2014. до 2016. године, а као младић, Ђулијано је писао Ренцијеве говоре и посматрао је политички свет свог времена кроз ту призму. И као такав, његов роман је свакако о Владимиру Путину, али говори и о савременом функционисању политике. То ми је Ђулијано одмах рекао: „Моћ је иста где год да си. Битно је како је добијеш и како је задржиш.” Што се мене тиче одмах сам заборавио на Суркова, он ме није занимао, занимала ме је сложенија, богатија, људскија, шира верзија лика Баранова коју је створио Ђулијано.

Сам лик Путина се не појављује много у филму, али довољно да се можемо дивити колико Џуд Лоу заиста личи на њега?

Џуд је заиста имао огроман изазов да прикаже Владимира Путина на кога заправо не личи баш много. Потпуно га је трансформисао и преобразио и учинио га веома уверљивим. У почетку је био веома застрашен. Желео је да разговара са Ђулијаном како би добио одговоре од некога ко има прецизно историјско знање о чињеницама, ко би му такође могао дати смернице о томе како да приступи Путину, али мислим да је углавном гледао много филмских журнала. Пружили смо му много материјала. Био је изузетно радознао. За мене је било прилично фасцинантно видети како је упијао информације, сложене, богате, разноврсне, контрадикторне информације, које генерално превазилазе рад глумца и ближе су раду сценаристе или редитеља. На крају крајева, не мислим да је питање сличности веома важно, оно што је важно је тачност искуства.

Пол Дејно: Шта је постистина?

Амерички глумац Пол Дејно са задовољством се, каже, придружио Асајасу и изазову рада у филму „Чаробњак из Кремља” у којем има главну улогу, уз партнере попут Џуда Лоуа, Алисије Викандер, Џефрија Рајта и других сјајних глумаца. У разговору за „Политику”, чији је мали део пред вама, на сва питања осим на једно је сасвим директно одговарао.

Да ли је било ствари које сте сазнали док сте снимали овај филм, осим можда специфичних чињеница које сте схватили о модерној политици?

Па, занимљиво је, јер као глумац, твој посао је да разумеш и откријеш другачију тачку гледишта и да се приближиш томе. Сама субјективност модерне политике је фасцинантна. И живимо у времену када ствари постају толико поларизоване. Нисам сигуран сада како ћемо поново премостити то. Дакле, проучавање тренутка када се свет трансформисао у овај постистински свет чинило се заиста важним. Шокантно ми је да је то уопште уобичајен термин. Шта је постистина? Има везе, наравно, са интернетом и алгоритмом, и начином на који се информације користе и шире, и начином на који се њима манипулише. И то је позориште, па је деловало веома пророчки упустити се у причу која је о некоме ко је дошао из позоришта, а затим пронашао начин да искористи телевизију, која је наравно имала велики утицај на политику у прошлом веку. Сада се то преселило на интернет, и ко зна каква ће бити следећа фаза тога са вештачком интелигенцијом и општом уметничком интелигенцијом. Мислим да је важно постављати питања, истраживати и провоцирати.

А да ли бисте, као Американац, играли лик Трамповог саветника у сенци?

Па, знао сам мање о овој теми, што ју је учинило невероватно привлачном. И мислим да је важно што то није само филм о Путину или о Русији, већ је реч о модерној политици и модерној моћи. Дакле, мислим да се ради о нашем свету, а не само о месту. Немам појма. Искрено, вероватно би зависило од написаног материјала, а у овом случају део привлачности је био колико ме је привукао сценарио који је Оливије написао.