Шта све може лажљивица

Када једној девојци младић упути увреду типа: „Краво глупа телећег погледа”, а она врисне у страху шта би још могао да јој каже или можда чак и уради, тада људи који се нађу у близини прискачу у помоћ и питају да ли ју је повредио. Док она у паници потврђује, мислећи можда само на вербалну увреду или желећи да му се за њу освети, они су већ позвали полицију, која је њега ухапсила, а њу испитала. Младић завршава у затвору, јер у свом очају што га нико не препознаје, а иначе је певач и био је ријалити звезда, признаје да је учинио оно што није. Она пак доспева на телевизију, где је подстичу да буде храбра и да отворено говори о силовању које је за длаку избегла. У школи, где су је до тада исмејавали, почињу да је гледају другим очима, као звезду, модне куће јој шаљу одећу за телевизијске наступе јер је постала „трендсетерка”. А када она схвати да је ствар отишла сувише далеко, јер је поменути младић није ни дотакао, истог трена јој постаје јасно да више не може назад. Јер, чак и кад покуша, у полицији је храбре да се не повлачи, да се не стиди што је жртва, да треба и даље да буде храбра, да се бори до краја...

Ово је укратко сиже романа „Лажљивица и град” израелске књижевнице Ајелет Гундар-Гошен, објављеног и код нас у издању куће „Клио”, у преводу Душице Стојановић Чворић, који отвара питање да ли данас статус жртве доноси привилегије као некад статус хероја, колико лаж може далеко да стигне и шта су људи све у стању да изговоре у потрази за прихватањем и наклоношћу своје околине.

Радња романа смештена је у главни град Израела, а главна јунакиња је седамнаестогодишња Нофар која преко распуста ради у посластичарници не толико због џепарца колико због људи, „због благословених погледа странаца који о њој не знају оно што цео комшилук зна – да о њој нема шта да се каже. Да јој се никад ништа није догодило. Никаква незгода. Никаква авантура. Само споредно безазлено постојање...” Све до скандала везаног за лажну оптужбу за покушај силовања, била је особа о којој нема шта да се каже осим „кад се родила била је тешка три килограма и четири стотине грама”.

Пишући прецизним и оригиналним стилом, Ајелет Гундар-Гошен дубоко урања у људску природу, породичне односе и феномен медијског скандала. Ова књижевница, рођена у Израелу 1982. године, радила је као новинарка, активисткиња за грађанска права и филмски сценариста. Објавила је четири романа и добила више значајних признања, међу којима су и израелска награда „Сапир” за најбољи дебитантски роман, књижевна награда „Вингејт” и награда за најбољу књигу часописа „Ел”.

У роману „Лажљивица и град” она нуди црнохуморне увиде у људску природу, као на пример кад описује прославу „Међународног дана борбе против насиља над женама”, на коју су позване три претучене жене, а у последњем моменту и четврта млада хероина Нофар: „Догађај у председничкој резиденцији био је на свим вестима. Слике Нофар на подијуму за говорнике сломиле су срца. Како је изгледала невино, стајала тамо стидљива и суздржана, грлећи своје тело са тако љупким стидом. Била је крхка као маче – сви су желели да је мазе. Била је храбра као лавица – сви су хтели да јој певају оде. Модне куће су је виделе као трендсетерку, слале су јој одећу и поклоне у њен дом, а она их је, запањена својом срећом, зачуђено носила: хаљине које су пристајале њеној фигури, минђуше које су истицале боју њених очију. Кукавна продавачица сладоледа посматрала се у огледалу које је до тад избегавала, па се чудила кад је видела промену на себи. Кад год би изашла из куће, изгледало је да пита: ’Јесам ли ово заиста ја.’”

Вешто урањајући у психолошка стања својих јунака, ауторка романа користи занимљиве стилске фигуре и упечатљива поређења, благо се подсмева нашем времену и отвара питања остављајући читаоцима да сами нађу одговоре, свако за себе. Има ту још разних заплета и нећемо открити како се књига завршава, али кључно питање је ипак како изаћи из зачараног круга лажи.

„Ноћ, кад је било само двадесетак сведока, сада се Нофар чинила тако далеко. Тада је мислила да је то много, али сада се та група чинила невероватно малом. Лепа девојка војник. Њен љубавник, официр. Неколико купаца. Да ли је могуће да је измислила причу због њих? Да не буде предмет исмевања након што их је све довела тамо својим вриском. Онда је такође могла да каже истину у полицијској станици. ’Жао ми је , грешка, неспоразум.’ Уместо тога држала се приче у дворишту. Месила и дизала, па опет месила и квасила док је није ставила у рерну и постала је тако хрскава и златна и лепа да је било срамота уништити је”, описује Ајелет Гундар-Гошен преиспитивање своје јунакиње Нофар, која напослетку ипак на сваки начин покушава да каже истину да полицијска инспекторка најзад почиње да сумња, али шеф полиције не жели ни да чује. Малолетница да иде на детектор лажи, па да га по медијима развлаче да малтретира женску жртву? Ни случајно!

Чежња Нофар да се некоме повери да је лагала иде дотле да одлази и у старачки дом да разговара са Рeјмонд, женом од 85 година коју је упознала у Пољској где је ова причала о холокаусту. Кад се сретне с њом, пита је како је то бити стар, а ауторка романа нам даје занимљиво поређење:

„Рејмонд је рекла да то значи бити потпуно сам. Толико усамљен да понекад измишљаш ствари само да би био мање сам.... Нофар је пожелела да каже да ако бити стар значи измишљати ствари како не би био сам, онда се то заиста није много разликовало од младих седамнаест година.”