Повратак Ивице Дачића

Ако је Србија земља у којој се политичари троше брже него батерије на јефтиним даљинским управљачима, повратак Ивице Дачића делује као сцена из филма у којем главни јунак одбија да умре и онда када се већ гледа одјавна шпица.

Месец и по дана тешке болести није био само његов здравствени билтен, већ политички вакуум у којем су многи већ почели да цртају нову мапу моћи, чинећи основну грешку и не познајући један од основних закона српске политике: прецртали су га унапред, заборављајући да он има више живота и од Худинија и од Аце Лукаса заједно!

Није ово било први пут да га отписују. Није чак ни десети. Од времена када је, после 5. октобра, неформално преузео Социјалистичку партију Србије, од које су сви бежали као да су црвени постали црни од куге, Дачић је научио оно што већина његових савременика никада није укапирала: како се опстаје кад те сви виде на дну провалије где су те претходно гурнули. И како се, кад већ падаш, дочекаш на ноге. Ту већ долазимо до закона гравитације који у случају Ивице Дачића делује у контрасмеру: док га сви виде доле, он се пење горе!

Пошто је објављена вест да се од сутра званично враћа у седло, Ивица је позвао Сергеја Лаврова, шефа дипломатије Русије, како би му се захвалио на писму пријатељске подршке, док се налазио у јединици интензивне неге Клиничког центра Србије. Ивица је с једним од најмоћнијих фрајера светске политике, а Лавров то свакако јесте, некада опуштено пушио томпусе, заваљен у фотељу. Брига Лаврова о Ивици јесте била како људска, тако и геополитичка, јер с једне стране Ивица има моћ да очарава странце, а с друге, то је била својеврсна врста сигнала да је Ивица проруски играч. То је једна од Дачићевих кључних тајни. Он давно кокетира с Русима, али на његов неодољиви шарм падали су и европски комесари, од заборављене баронице Кетрин Ештон са којом је преговарао о Бриселском споразуму, до тајанствених типова светске Трилатерале који су боравили у Београду на тајној вечери, одмах пошто је из Београда одлетео Владимир Путин, после војне параде коју је пратио јак пљусак. Подразумева се да су територију у некадашњем СИВ-у одмах обележили и трилатералци, чије порекло води ка Америци, негде у близини седишта ЦИА – задња пошта Ленгли. Наравно да је њихов домаћин био Ивица Дачић, који им је одржао пригодан говор. И Александар Вучић је констатовао магичне моћи на странце од стране друга Ивице. Та врста Дачићевог магнетизма не стиче се на високим школама за дипломатију, већ је она исконска и подразумева неколико речи тешко разумљивих у Срба: прагматизам, интерес и компромис.

Зато социјалисти под његовим вођством, од 2004. године и формалним, када је постао председник партије, нису враћени на сцену великим идеолошким заокретима или револуционарним програмима. Дачић није изашао на петооктобарско сунце са петокраком, српом и чекићем, разумевајући да наилазе године у којима су ови алати непотребни вишак средстава за производњу. Напротив, вратио се у игру вештином преживљавања и прављењем дилова. Ваљда је ту вештину стекао у митском селу Житорађа где је одрастао као дечак, а у којем су рођени Светлана Цеца Ражнатовић и Мики Ракић, задужен у време власти Бориса Тадића за националну безбедност и операције које се никада не описују до краја, под шифром „овај разговор никад није вођен”.

Мора да у овој варошици постоји некаква чаробна вода, када су из ње проистекли великани фолк, обавештајне и политичке мисли!

Није немогуће, јер Дачић је од партије и самога себе, иако сматран реликтом прошлости, направио највећи апотекарско-политички инструмент у историји модерног вишестраначја: тај необични инструмент је – тас на ваги. У Србији, где су коалиционе владе често танке као лед у пролеће, он је постао фактор неизбежности!

Од прве мањинске владе Војислава Коштуница па наовамо, Дачић је био одувек ту. Он није политичар који руши мостове. Он зна колико мост вреди тек кад сви други почну да га пале, а онда зову Ивицу да постане понтон, од владе до владе и од коалиције до коалиције! И све те коалиције и владе биле су проевропске. Од обе Коштуничине, потом у време власти Бориса Тадића са којим се историјски помирио, па до владе у којој је постао премијер, после победе Томислава Николића на председничким изборима 2012. године, утирући пут Александру Вучићу као првом потпредседнику владе, да потврди, а затим прошири своју политичку моћ.

Ако је Ивица продао Вучића кршећи 2008. године коалициони договор да Александар постане градоначелник Београда, вратио му је дуг четири године касније. Аца му није заборавио ни једно ни друго, као што ни Ивица није заборавио ни оно дуго, ни оно прво! Али, временом су двојица играча постала готово савршени пар владајуће коалиције, знајући, као већ искусни мудраци, да је паметније да буду близу један другом, него далеко један од другог!

И можда баш због тог разлога, док се Дачић борио за живот, почела је тиха битка за његово наслеђе, у духу старе традиције левице, где су фракцијски сукоби често били жешћи од идеолошких борби са противницима и где су се међусобни обрачуни водили иза затворених врата, али са последицама које трају годинама.

Бранко Ружић се у тој причи профилисао као човек који не разуме тренутак. Потпредседника СПС-а, пројектованог као наследника Дачића одавно су опседале опозиционе бубице, али би увек био анестезиран понеким министарством: најпре без портфеља, задуженог за европске интеграције, а потом просвете, када је дао оставку после страшне трагедије у Основној школи „Владислав Рибникар”.

Зашто Ружић није изабрао прави тренутак за поновно кокетирање са студентима у блокади и опозицијом, одступајући од партијске политике и уз слање порука Дачићу између редова о филозофији и Аристотелу? Наравно да Ружић није положио Хипократову заклетву, али шта може бити мотив да поново нападне владајућу коалицију чији је члан, а посебно напредњаке, ако не Бранкова амбиција да преузме или подели СПС управо онда када се његов учитељ и ментор налазио, а потом утекао са ивице живота и смрти.

Политичка оцеубиства јесу традиција у Срба и свако је морао да прође ту иницијацију, али је Ружићев најновији излет оставио горак укус, сличан борби за породични престо угледне породице Топаловић.

Док је лежао на граничној линији између овога и онога света, неки су већ мерили завесе и намештај у његовој канцеларији. Али Дачићев повратак у овај свет није само победа над болешћу, већ и порука свима који су пожурили да га и политички сахране!

До сада је Дачић имао једноставну формулу са мангупима у својим редовима: враћао би назад костуре из СПС ормана који би побегли напоље и држао их на полицама, док не обећају да ће да се поправе. Ружић је већ имао вишемесечну партијску суспензију, а како ће наредних дана уследити седница Статутарне комисије социјалиста, вероватно ће се опет расправљати о његовом случају. Можда му следи друга суспензија, односно други жути картон, мада Дачић није ни Фифа ни Уефа који одмах после два жута даје црвени. Пре него што позове вар собу, свакако ће о томе разговарати како са партијским друговима, тако и са Вучићем. Можда Ружића преруши у стативу на стадиону Партизана, за који обојица навијају? Тако је Бранко Ружић дочекао свој политички апсурд: сада он хода по ивици!

Трајање и судбина СПС-а увек су били препуни искушења, али док је Дачић на ногама и та судбина и рок трајања имају неограничен рок, као некадашњи месни нарезак у ЈНА.

Јер, ако мачка има девет живота, колико их има Ивица Дачић? Судећи по свему до сада, он не игра по правилима биологије, већ по правилима политике. А у тој игри, Ивица Дачић је и те како потребан у овом неурачунљивом свету. Био је први жандар Србије и код Тадића и у садашњој Вучићевој подели карата. Александар Вучић је имао довољну већину да остави социјалисте ван власти, али и он зна следеће: моћ лидера црвених, чије бебифејс лице крије много ожиљака, састоји се у томе да док држи пендрек, многи виде његов бежични микрофон и почетак сетног рефрена: Ех, само да ми је, да се кући вратим раније...

И, Ивица Дачић се вратио!