Књига у којој је бол опипљив

Добитници Нобелове награде за књижевност Хан Канг из 2024. године додељена je и Награда националног круга америчких књижевних критичара, једног од најзначајнијих књижевних признања у САД, основаног 1974. године, које додељују професионални књижевни критичари и рецензенти. Она је награђена за роман „Не растајемо се” (код нас га је објавила „Чаробна књига”), који тематизује трајне трауме на јужнокорејском острву Џеџу после устанка из 1948. године, оружане побуне против поделе Кореје, коју су власти брутално угушиле смрћу више од 30.000 људи, махом жена, деце и стараца.

Побуну је покренула Радничка партија Јужне Кореје 3. априла 1948. године, незадовољна америчком војном управом и насиљем локалне полиције, а архива о Џеџу устанку уврштена је у Унесков регистар „Памћење света”.

Хан Канг је уједно друга јужнокорејска ауторка која је добила ово признање, а жири је овај роман оценио као дело заслепљујуће меланхолије, звучне синтаксе, туробне атмосфере. Његова приповест говори о женској снази, о пријатељству, повредивости живота и превазилажењу трауме. У средишту приче је јунакиња која усред снежне олује путује на острво Џеџу како би спасила белу птицу Ама, која припада њеној пријатељици, и борећи се са снежним сметовима суочава се и са сопственом душом, сећањима и болом.

Роман лирским језиком преиспитује трауму кроз перспективе три женска лика, која се неизбрисиво сећају државне репресије и патње преминулих, оних који су изгубили своје најближе, оних који су покушавали да пронађу нестале. Откад је 2021. године објављен у Кореји, овај роман преведен је на енглески, кинески, француски, немачки, јапански, холандски, и друге језике. Француско издање добило је Награду за инострану литературу „При Медисис” и Награду за азијску литературу „Емил Гиме”.

Пошто није могла да присуствује свечаној церемонији уручења америчке Награде националног круга књижевних критичара, Хан Канг је послала свој говор.

„У овој књизи јунаци су они који су одлучили да се не опраштају. Уместо немогућег поздрава, они су изабрали да остану у постојаном јутру, да запале свеће под морем, уроњени у мркли мрак. Још верујем у лелујаво светло које сви имамо у себи, и са којим се крећемо напред, држећи га чврсто”, написала је Хан Канг, захваљујући и преводиоцима који су њен роман превели са корејског и тиме га приближили и енглеском говорном подручју. Њен говор прочитао је Дејвид Еберсхоф, потпредседник и главни уредник „Хогарт букса”, издавача књиге Хан Канг на енглеском језику.

У интервјуу који је дала одмах после вести да је добила Нобелову награду 2024. године, Ханк Канг је на питање коју књигу би прву препоручила за читање онима који не познају њено дело навела управо овај роман „Не растајемо се”, у којем је бол учинила тако опипљивим да заувек остаје као траг на кожи. Препоручила је и друге своје романе међу којима су „Долази дечак” и „Бела књига”– чија радња говори о Пољској после Другог светског рата. Па и „Вегетаријанка”, можда њено најконтроверзније дело, испричано из перспективе три јунака, по којем је снимљен истоимени филм, а које се бави питањима људске суровости према животињама, због које главна јунакиња одбија да једе месо.

Може се рећи да Хан Канг истражује коначна питања постојања, не трудећи се да даје коначне одговоре, а једно од запитаности које, по њеним речима, прожима њена дела, говори о томе како прихватити људски живот који је толико леп и истовремено изразито насилан, како људи уопште могу да буду тако сурови.

Њен роман „Долази дечак” из 2014. године говори о студентском протесту и масакру из маја 1980. године у граду Квангџуу, који препознатљивим лирским језиком ове ауторке дочарава изразито насилан догађај, масакр над учесницима политичког протеста, табу теми јужнокорејске новије историје.

Хан Канг је као девојчица од дванаест година видела албум са сликама масакра страних извештача, што је према њеном признању био тренутак губљења илузија и наглог одрастања, када је патња њеног народа постала њена лична патња, а како је својевремено изјавила за „Гардијан”, истражујући податке за ову књигу читала је о најболнијим тренуцима историје 20. века, не само Кореје већ и Босне и Херцеговине, па и о Холокаусту, плашећи се да ће подлећи коначном антрополошком песимизму.