Живот у полусрушеним баракама

Лозница – Део Лознице, познат као Градилиште, настао је као радничко насеље у време градње "Вискозе", пре више од пола века. Након градитеља, у бараке су се уселиле радничке породице, које су очекивале да ће ту бити привремено, док не добију бољи смештај. Неки га још чекају у условима недостојним човека.

Стање је најгоре у бараци број 12 на којој је после обилних киша напукао кров па станари стрепе да ће се урушити. У тој оронулој бараци је седам породица са укупно 21 чланом, од којих су већина деца, самохране мајке, стари и болесни. – Овде сам већ 22 године. Прокишњава, врата и прозори су се искривили од влаге, свуда је буђ, зими дува са свих страна. Кад киша пада, ноћу не спавам, по стану распоредим лаворе и канте и празним их до јутра. Стрепимо и од огољених електроинсталација, ако избије пожар, остаћемо и без овог, каквог-таквог смештаја. Ово су нехумани услови у којима, нажалост, расте и доста деце. Имамо мала примања па сами не можемо ништа да предузмемо а никога нема да нам помогне – прича за наш лист Злата Мијаиловић, инвалид рада, додајући да нико не тражи пресељавање, мада би то највише волели, већ да им се барем оправи кров.

Бараке имају заједничке клозете и потпуно руинирана купатила, где је ризично палити светло или грејалице, а станари се често срећу са пацовима "великим као мачке".

Гордана Грозданић (39) овде живи од рођења. Има двоје деце, од пет и четири године, која су често болесна. У соби не пали сијалицу, таваница је прокисла па се боји пожара, греје се на дрва и стрепи од неке заразе. Каже да ако на столу заноћи млеко ујутру га нема јер га попију пацови.

Бошко Здравковић са женом, троје деце и трудном снајом станује у другој бараци у соби од 16 квадрата.

– У свакој од десет соба живи по четири, пет чланова. Зими ложимо ноћ и дан да се мало загрејемо а кров крпимо нон-стоп. Све је пропало, бубашвабе шетају свуда, влага је на све стране – каже нам Бошко.