Дуга, бурна историја и највеће звезде на сцени

Ђорђе Милошевић*

Ових дана московски Бољшој театар (Велики театар) обележио је 250. годишњицу свог оснивања. Китњасто здање позоришта налази се у самом центру руске метрополе и представља једно од најстаријих и најистакнутијих оперских и балетских позоришта у свету. Зачетник је Балетске академије, водеће светске школе балета.

Током дуге историје позориште је доживљавало успоне и падове, али се увек уздизало, обнављало и увећавало свој углед не само у Русији него и у свету. И без обзира на пожаре и друге недаће које су га погађале, он и данас живи пуним животом.

Даном рођења театра сматра се 28. март 1776. године, када је губернаторски званичник кнез Пјотр Урусов добио одобрење императорке Катарине Друге да изгради театар доступан свим грађанима где би се одржавали „балови и машкараде”. Упркос наредби императорке, са изградњом театра се каснило, трошкови су расли, а за изградњу је био ангажован и један британски стручњак.

Прво здање позоришта изграђено је на периферији Москве и није било дугог века. Пар година касније изгорело је до темеља. И ново здање театра, изграђено у самом центру Москве, такође је изгорело у пожару. Тек половином јануара 1825. године на том истом месту свечано је отворено ново здање, изграђено по пројекту архитекте Осипа Бове. Било је то највеће здање у Москви, по чему је и добило назив „бољшој”. У суседству је изграђен и „Мали театар”, а готово надохват руке су зграда Думе (Парламента), па Црвени трг, Кремљ и друга знаменита здања руске метрополе.

Читав простор испред зграде позоришта, Театрални трг, био је у 19. веку многофункционалан. Током пролећа тамо су се продавале саднице и цвеће. Касније тргом су се одржавале војне параде, а у новије време и други масовни скупови. Један такав скуп, на којем је било више од 100.000 људи, одржан је у знак протеста поводом агресије НАТО-а на СР Југославију 1999. године.

Међутим, и ово здање није имало среће. Четврт века после свечаног отварања, 11. марта 1853. године, зграду је поново захватио страшан пожар. А тога дана припремао се добротворни концерт за ветеране рата и инвалиде. На једној од галерија хор дечака и девојчица увежбавао је једну песму, а група радника ремонтовала је огроман лустер. Ватра је уништила костиме, библиотеку са нотама и друге драгоцености. Пожар је трајао неколико дана јер је противпожарна служба у то време била слабо опремљена и организована.

У тој великој несрећи било је и среће. Радници који су ремонтовали лустер и неколицина других присутних спасли су свих 40 дечака и девојчица из хора. Три радника су ипак изгубила живот.

Здање позоришта је обновљено и поново отворено 20. августа 1856. године. А да би се спречили нови пожари, организована је не само модернија противпожарна служба него је успостављена и полицијска постаја. Током Другог светског рата једна немачка бомба лакше је оштетила зграду, што је убрзо санирано.

У јавности се говорило да су пожари и друге несреће пратиле здање театра зато што је изграђено на „гробљу куге”, односно земљишту зараженом овом болести. За такву тврдњу нема никаквих доказа. Чињеница је да је ту некада било блатиште, али је оно много раније исушено. А пожари су се у то време у Москви често догађали. Зграде су углавном биле од дрвене грађе, збијене једна уз другу и у случају пожара у једној згради, горели су читави квартови.

Последња темељна реконструкција театра обављена је у периоду од 2005. до 2011. године. Изграђено је шест подземних спратова дубине око 20 метара, где је откривена концертна Бетовенова сала. Повећана је њена акустичност и увећана површина. Музичари су се жалили да им веома смета тутњава коју праве возови у метроу. Због тога су уграђене „безвучне шине”, па музичари без проблема изводе мелодије Вивалдија, Брамса и других композитора.

Знаменити кристални лустер, који осветљава Историјску сцену, направљен је још 1863. године у Француској. Пречник му је шест метара и тежак је готово две тоне. У прво време давао је светло на гас, а затим је уведено електрично светло. Напајао га је генератор који се налазио у једној суседној згради. Каснијих година све је модернизовано.

Историја театра је веома бурна, али театар нису само зидине. Важније од њих су људи – уметници и гледаоци. У историји, дугој два и по века, у театру су наступале највеће руске и совјетске звезде балета, опере и драмске уметности. Током 19. века биле су то балерине Праскова Лебедева и Полина Карпакова, о којима данас знају само историчари балета. Међутим, за Галину Уљанову, Мају Плисецку или Олгу Лепешинскују чуле су и много млађе генерације.

Управо Галина Уљанова била је звезда руског балета која је на првом гостовању Бољшог театра задивила гледаоце у Лондону 1956. године. Медији у свету писали су о посебном „уљановском” стилу балетске игре. Галина је дуго година била примадона театра и отишла је са сцене у педесетој години живота.

После ње, главна балерина Бољшог и целе земље постала је Маја Плисецкаја, која је била врхунска балерина, али не и једина у тој генерацији. У то време на списку су се нашле и Катарина Максимова, па Наталија Бесмертнова, Нина Тимофејева, Марина Кондратјова. Али Плисецкаја је за разлику од многих других била примадона не само на сцени него и у животу уопште. На пример, медији су месецима писали о њеном конфликту са главним балет-мајстором театра Јуријем Григоровичем, који је поставио на сцену најпознатије балете који се и дан-данас изводе на сцени Бољшог театра са великим успехом. Олга Лепешинскаја такође спада у сам врх руских балерина. Плесала је више од 30 година и остварила незаборавне улоге у нумерама „Севиљски берберин”, „Дон Кихот”, „Успавана лепотица” и другим. Освојила је четири Стаљинове награде, а по завршетку каријере обучавала је балерине у неколико земаља широм света. У јавности су се шапатом проносили гласови да је Стаљин бацио око на Олгу и да су се тајно чак састајали.

Што се гледалаца тиче, треба рећи да је Бољшој одувек био театар за елиту и људе са друштвеним и политичким угледом. Улазнице се често нису могле наћи на благајни позоришта, а пре представе многи су тражили „карту више”.

Тридесетог августа 1856. године, убрзо после новог отварања, на сцену се изводио парадни спектакл у част императора Александра Другог и императорке Марије Александрове. На програму је била опера „Љубавни напитак” и балет „Маркитантка”. Наредни цар Александар Трећи веома је волео Бољшој и долазио је на представе са читавом свитом из Санкт Петербурга. По сећању Фјодора Шаљапина, Александар Трећи је посебно волео оперу „Мефистофељ”. После крунисања Николаја Другог, које се традиционално обављало у Успенском сабору Московског Кремља, у позоришту су изводили фрагменте опере Михаила Глинке „Живот за цара”.

И совјетске вође су често присуствовале оперским и балетским представама. Стаљин је волео да слуша оперу „Кармен”, а седео је у посебној ложи која је имала директан излаз на улицу. За ту ложу нису продаване улазнице и она је имала виши статус од царских ложа.

Први председник постсовјетске Русије Борис Јељцин долазио је у позориште приликом сваког отварања сезоне. У то време сезона се отварала извођењем опере „Живот за цара” композитора Михаила Глинке. Многи су сматрали да је то његова омиљена опера, па управа позоришта није мењала репертоар.

Како пишу медији, актуелни председник Владимир Путин такође долази на премијере. Недавно је са генералним директором Бољшог Валеријем Герасимовим разговарао о Пучинијевој опери „Турандот”. А 28. марта, на 250. годишњицу позоришта, на програму је била Вердијева опера „Отело”.

*Шеф дописништва Танјуга из Москве