Стабилност и снага државе

Сусрет председника Србије с америчким амбасадором при НАТО-у није био протоколарни догађај. Он је потврдио оно што се на терену већ дуже време јасно види, безбедност више није оквир унутар којег се води политика већ питање које одређује њене границе. Стабилност престаје да буде претпоставка и постаје резултат. Догађаји у северној Митровици то јасно потврђују. Рушење објеката у српским срединама, спроведено уз асистенцију такозваних косовских институција, није изолован потез. То је део доследне политике која кроз низ појединачних корака систематски мења реалност на терену. Циљ није само контрола простора, већ промена чињеница које се касније представљају као „затечено стање”.

У савременим околностима безбедност се више не подразумева. Она је производ политичких одлука, односа снага и спремности да се ризици контролишу пре него што ескалирају. Глобални контекст то потврђује. Рат у Украјини, кризе на Блиском истоку и пукотине у међународном поретку показују да се правила све чешће примењују селективно, у зависности од политичког интереса, а не принципа. У таквом поретку, региони с нерешеним питањима постају најосетљивије тачке. Западни Балкан је један од њих. Иза привида стабилности постоје дубоки политички расцепи који се брзо претварају у безбедносне изазове. Стабилност зато није трајно стање, већ процес који захтева стално управљање.

Косово и Метохија су централна тачка тог процеса. Овде безбедност више није последица политичког договора већ резултат сталног балансирања на ивици инцидената. Једнострани потези Приштине, од упада специјалних јединица до институционалних притисака, нису изузетак, већ метод. То је политика постепеног померања граница, заснована на процени да ће међународни актери реаговати декларативно, али не и одлучно. Улога НАТО-а и Кфора у таквим околностима остаје кључна. Њихова функција је да спрече ескалацију и очувају минимум сигурности. Међутим, када политичка реакција Запада изостане или остане на нивоу саопштења, простор за једностране потезе се шири. Тада безбедносни механизми постају коректив, али не и решење.

Проблем није само у појединачним потезима, већ у обрасцу који производи трајну нестабилност. Сваки нови корак урушава поверење и претвара политички процес у низ кризних ситуација. У таквом амбијенту безбедност престаје да буде тема преговора и постаје питање свакодневног живота, слободе кретања, рада и основног осећаја сигурности. Зато је питање Косова и Метохије данас пре свега питање управљања ризиком. Стабилност се не чува пасивно и не одржава се декларацијама. Она захтева јасну политичку процену, присуство на терену и способност да се препозна тренутак када се криза може спречити, а не само контролисати.

За Србију, то значи вођење политике која разуме ту реалност, промишљено и одговорно, с јасном проценом односа снага у међународном окружењу које се убрзано мења. Политика која чува мир, али не пристаје на његово нарушавање кроз тихе, једностране промене на терену. То није политика слабости. То је политика разумевања односа моћи. Јер у времену у којем се правила релативизују, а кризе користе као инструмент притиска, способност државе да очува мир, заштити своје интересе и спречи дестабилизацију постаје њен највиши израз снаге.

*Саветник потпредседника Владе и члан Председништва СПС-а