Чорба коју су обожавали Пенелопини удварачи

Од нашег дописника

 Атина – Спор између Грчке и Турске око тога „чији су шкембићи” није нов јер је део вековног балканско-источног медитеранског надметања око гастрономског наслеђа. Међутим, актуелизован је јер је власник познатог ресторана у Солуну покушао да шкембиће региструје код УНЕСКА као јединствено и традиционално јело Грчке, прецизније, супу–лек за ноћне изласке.

Власник ресторана Димитрис Царучас тврди да је прибавио детаљну архиву у чему му је помогла и књига Лене Офлидис која, такође, бележи историју супе што је, по његовом мишљењу, довољно да се ова супа, како је називају у Грчкој, укључи у део грчке културне баштине. Аргументи се заснивају на Хомеровој „Одисеји” где описује и јела која је Пенелопа припремала за своје удвараче и за њих судбоносни дан када се Одисеј, краљ Итаке, после дугог лутања коначно вратио на своје острво. Хомер је, каже се, поменуо чорбу од говеђих желудаца, говеђе масти и крви. Наводно, овај рецепт је касније прешао у византијску кухињу и са коначним падом Римског царства, присвојиле су га Османлије.

Турци данас тврде да су шкембићи, односно супа „ишкембе” њихов рецепт и традиционално јело. Наводе да је путник из 17. века Евлија Челебија у својој „Путничкој књизи” описао продавце који су продавали чорбу од шкембића и бута у Истанбулу што треба да буде доказ да та чорба у Турској има 400 година дугу историју.

Царучас, међутим, не одустаје и борећи се да заштити шкембиће као грчки специјалитет објашњава да је реч о супи која садржи 33,4 посто чистог, јестивог колагена што помаже код артрозе, али и при лечењу чира и других стомачних проблема насталих због конзумирања алкохола. У његовом ресторану шкембићи се припремају готово ритуално од раног јутра како би били спремни за конзумацију после ноћног изласка, каже да га не брине то што Турци тврде да је рецепт њихов јер он има богату документацију у своју корист.

У интервјуу агенцији „Асошијетед прес” турски угоститељ Али Туркмен тврди да Грци желе да присвоје шкембиће као што желе и баклаву, иако сви знају њено порекло.

Када се споре око долмадеса, јогурта или кафе, обе стране имају делимично право, али не у смислу ексклузивног власништва јер таква јела су вековима настајала унутар Отоманске империје где су народи делили трговину, зачине, начин кувања, али и навике у исхрани. Зато шкембићи нису национални изум јер има много примера где се у овом делу света изнутрице и делови животиња користе у кухињи као део „сиротињске логике” да се ништа не баца. Свађа је више питање идентитета него самих шкембића, јер су они заједничко наслеђе региона са печатом који им је дала свака кухиња засебно, очигледно старијег од сваког национализма понаособ.… Кад Грци кажу „наше је, ми смо цивилизација”, а Турци, одговоре: „наше је, ми смо империја”, свађа око истог јела са различитим именом само показује да су сличнији него што су спремни да признају.