„Панк” историја које нема у уџбеницима

Суботица – Историјски комад „Велика” чувеног аустралијског сценаристе Тонија Мекнамаре, а у режији Момчила Миљковића нова је представа Драме на српском језику Народног позоришта.

Премијера је заказана за вечерас у 19 часова у новој згради театра, која пружа услове за раскошан комад рађен у епохи, а по жанру на прелазу комедије и драме.

– Представа није ни потпуно комедија, нити драма, имамо микс жанрова и мислим да је то права комбинација. Јер, када је само комедија она нас забави без размишљања о томе шта смо гледали, и за мене то није довољно. Сигуран сам да је тај однос комичних и драмских сцена добра комбинација за бављење темама које је теже прихватити. А и сам писац каже да је овај комад тако написан да је ово драма коју играмо као комедију – каже редитељ Миљковић.

Михајло Несторовић, директор Драме на српском језику, трећу премијеру у текућој позоришној сезони најавио је као „панк” историју, која не наликује онима које се уче из уџбеника.

Комад „Велика” има два чина, у првом гледаоци упознају младу Катарину, пре ступања на престо, у другом је то Катарина након 20 година на власти, када почиње да сумира домете своје владавине.

– Оно што је мене инспирисало да се одлучим за овај комад управо је разлика између првог и другог чина, где се ми суштински бавимо питањем одлуке и одговорности коју одређена одлука значи. Питањем одговорности и грижом савести коју неко може да носи са собом када донесе велику и важну одлуку у животу, која у овом случају није у вези са личним животом јунакиње, већ за судбину читаве државе. И, оно што је битно, јесте и да ли смо довољно урадили, и то да се мора преузети одговорност за своје поступке. То је било директно везано за моју инспирацију и угао који сам пронашао у овом комаду – каже редитељ Миљковић.

Управо ова разлика између младе Катарине и потоње владарке одредило је на неки начин дуалност представе, јер Катарину играју две глумице: млада Доротеја Вуковић и Миња Пековић, као првакиња Драме суботичког театра.

– Долазак на власт, или преузимање било какве позиције моћи, за сваког човека је велика прекретница, мислим да не постоји особа коју то не би променило. Први идентитет Катаринин је расточен стављањем круне на главу и онда почиње други идентитет Катарине и у овој представи имаћемо прилику да видимо како то изгледа када човек сања шта ће да учини, шта он може да учини, а како изгледа кад крене да чини у некој фази зрелости, ка смирају када иде, и када анализира шта је хтео, а где је стигао. То је за мене било веома узбудљиво и мада писац помиње да је ово повремено истинита прича, ипак није баш све фабриковано. Она је била особа, која је још за живота названа Великом. Катарина Друга била је вољен и прилично успешан владар за то доба и за те појмове. Мислим да се у овој представи проналазе тачке у којима савремени гледалац може да идентификује и да схвати зашто је то тако било и зашто су људи оног доба таквог владара посматрали као великог – каже Миња Пековић.

За Доротеју Вуковић ово је прва велика улога, до сада је, како каже, радила испитне представе у студентском позоришту „Промена”.

– Катарину нисам гледала као хладну и стриктну и овај текст ми је дозволио да једну историјску личност посматрам из другачијег угла, да је спустим на земљу и ставим у равни са собом. Није било тешко замислити младу Катарину, сличних смо година, имамо сличне особине, могу да разумем њен положај – каже млада глумица.

Милош Мацура игра Петра, унука чувеног Петра Великог, и каже да је његов лик слика људи који наслеђују нешто, богатство или моћ, а да је нису заслужили: „Они одрастају отуђени од реалности, нису је свесни, а у позицији су да управљају реалношћу и директно утичу на њено стварање.”

У представи играју и Димитрије Динић, а по два лика тумаче Игор Грекса, Александра Белошевић и Љубиша Ристовић. Две историјске личности игра и Срђан Секулић, један од њих је лик Архиепископа, ког је, како каже, радио донекле у комичном кључу.

– Архиепископ или Арчи је врста владара из сенке, неко ко има велики утицај на цара Петра. Он је поглавар цркве у том тренутку и у то време, а знамо колико је црква моћна и утицајна и колико утиче на креирање реалности у којој живимо. Играм њеног представника који не прича много, не демонстрира моћ, али се осећа та моћ и утицај на цара. Када прочитате текст немате одмах утисак о свим тим подземним водама које струје по двору и међу тим људима, али овај текст је бунар без дна, нуди бескрајне могућности и на разне начине се може приступити и радити. У њему је лепо играти епизодну улогу и уживање је било гледати колеге како раде. И, како каже Катарина на крају: питам се да ли сам урадила довољно? То је оно питање које нас све чека: да ли смо урадили довољно? – каже Секулић.