Учествовати, учествовати

Једна српска пословица каже: „Добар глас се далеко чује, а лош још даље”. Нас је допало управо ово друго: надалеко се чуо наш лош глас. Како је до тога дошло, да ли потпуно заслужено или не, није више важно. Свакако, „ревизионистичке” теорије о рату и распаду Југославије, и кривице Срба, неће пресахнути. Могуће је да ће се увидети да су и остала руководства, а не само српско, значајно допринели крвавом расплету. Али, на жалост, макако се та „битка за историју” завршила (ако се икада заврши), она ће тек мало дотаћи јавно мњење у свету. Обични људи не читају саопштења са историјских семинара, нити је питање одговорности и злочина у овом рату толико важно да ће се њиме бавити публицисти или новинари, те да би на тај начин резултати историјских истраживања допрли и до обичног читаоца у Америци, Француској, Индији или Бразилу.

Питање је, значи, шта Србија данас може да учини да се њена репутација поправи? Пуно људи сматра да је велика грешка српске политике била што није имала, нити данас има, успешне лобисте и велике фирме за односе са јавношћу на својој страни. Наравно, отуда и препорука да ваља више порадити на овоме и не бити „на крај срца” при трошењу државних пара на лобисте. Ја не мислим тако. Разлог је следећи. Лобисти и „агитпроп” су успешни само у околностима када неку, за дату јавност, повољну особину треба истаћи, објаснити или учинити познатијом. Рецимо, када су се Муслимани и Хрвати позиционирали као поборници демократије, а Срби као неокомунисти (у Милошевићево време), лобисти за Муслимане и Хрвате су могли бити успешни, јер је требало ту „позитивну” одредницу учинити разумљивијом и познатијом. Веровање да су Срби, у позицији у каквој су тада били, могли само захваљујући лобистима да добију подршку Запада је потпуна илузија. Али да се манемо рата. Узмимо хрватску рекламу јадранске обале на Си-Ен-Ену. Она је успешна не само због тога што је добро урађена, већ зато што кореспондира са стварношћу: Јадранска обала је заиста дивна, она јесте „Медитеран какав је некад био” и било је потребно само учинити да више људи о томе сазна. Зато верујем да је кључна ствар за успешну пропаганду да она, у главном, одражава стварност. Према томе, да би се „лош глас” на коме јесте Србија мењао, морају се мењати објективне околности у Србији и мењати искуства странаца о томе шта је и каква је Србија.

Како то урадити? Основни циљ мора бити „нормализација” Србије, то јест постизање ситуације у којој ће Србија бити перцепирана као „нормална”, мала земља, и њени становници као „обични”, „нормални” људи – нити као Гаврили Принципи, нити као Радовани Караџићи. Постоји неколико ствари које ми се чине од кључне важности. Да би се слика о Србији, која је често карикатурално лоша, променила, упознавање странаца са правом Србијом, онаквом каква јесте, од основне је важности. Мало који странац је из Србије отишао са лошијом представом од оне са којом је дошао. Што значи да је за побољшање „имиџа” Србије веома важно подстаћи људске контакте: туризам, семинаре, утакмице. Узмимо пример Универзијаде 2009: хиљаде младих људи, који ће у деценима које долазе обликовати јавно мњење својих земаља, вероватно ће први, и можда и једини пут у животу, посетити Србију. Ако се добро забаве, упознају неке нове људе, можда доживе љубав, да ли може постојати боља реклама од ове? Значи, наша отвореност ка свету је прва претпоставка за побољшање слике о Србији.

Други начин је само наставак овог првог: веће стране инвестиције. Инвеститор који је одлучио да свој новац уложи у неку земљу и који у њој пристојно зарађује, тешко ће о њој негативно судити. Штавише, он има директан интерес да се слика о тој земљи побољша: зато су (рецимо) најсигурнији кинески пријатељи –амерички инвеститори који у тој земљи држе милијарде долара. (И обрнуто, најбољи пријатељи Америке су Кинези који су, после Јапана, највећи улагачи у америчке државне обвезнице.)

Трећи начин јесте учествовање на свим могућим међународним скуповима, свечаностима, такмичењима, и удружењима: од филателије, преко „Евровизије” до пинг-понга и џуда. Можда некима то изгледа мало важно, али није. Начин на који ће можда 90 одсто људи сазнати да се Србија „нормализовала” није преко читања огледа о демократији у Србији, већ преко сазнања да Србија, као и све земље, учествује у разним такмичењима, или је члан силесије међународних асоцијација. Треба се сетити да је управо таква била Титова стратегија када се Југославија нашла изопштена од стране источног блока, а док су односи са Западом још увек били лоши. Не постоји такорећи организација чији Југославија није била члан. Исти приступ карактерише балтичке земље после добијања независности. Мало ко је нешто о њима знао; многи су Балтик бркали са Балканом; уосталом, да ли мало људи у Србији меша Летонију и Литванију? Али хиљаде љубитеља кошарке знају за Арвидаса Сабониса и литвански тим. Непотребно је истицати колико су за слику Србије учинили Ана Ивановић и Јелена Јанковић, Ђоковић и Типсаревић. Што се међународних такмичења тиче, за Србију заиста важи Кубертеново правило: „Важно је учествовати, а не победити”. Јер у суштини, свако учешће је корак ка разбијању предрасуда и отуда победа и за појединца и за земљу.

Основни начин за побољшање слике о Србији јесте учинити да странци више долазе и проводе времена у Србији, и да је Србија присутнија у свету. Можда то изгледа цинично рећи, али када је нечија слика веома лоша и када су очекивања онога ко се са њим упознаје никаква, онда се чак и обично, нормално, понашање доживљава као нешто позитивно. На тај начин, оно што је на почетку недостатак (лош стереотип), постаје предност. Тога се треба сетити.

Карнегијева задужбина за међународни мир, Вашингтон