Спомен подигоше стари Римљани

Чачак – У античко доба, чачански крај припадао је римској провинцији Далмацији, па су од краја другог века нове ере уместу или околини били стационирани одреди императорових добровољаца. Овде је, у истом столећу, основана и станица конзуларских бенефицијара, а дужност тих официра била је да надгледају путеве, транспорт робе и прикупљање пореза.

Тих давних година на овом подручју боравила је и Осма добровољачка кохорта римских грађана, којом је заповедао центурион Ливије Матерно. Он је 197. године наредио да се исклеше споменик посвећен врховном римском богу Јупитеру и богу насеља Генију, и тај жртвеник од пешчара нађен је 18 векова касније у Јездини код Чачка, у гробљанској капели где је служио као часна трпеза.

Ово су само нека од открића објављених у књизи „Римски епиграфски споменици Чачка и околине”, коју је управо објавио Народни музеј у овом граду. Рад је дело Снежане Ферјанчић, Гордане Јеремић и Александре Гојгић и садржи драгоцене податке за разумевање историјских прилика на овом подручју у првих пет векова наше ере. Текстови са споменика, једини писани извори из римског времена, сведоче да је Чачак у антици имао важан војни и економски значај, као погранични прелаз између провинција Горње Мезије и Далмације, са рудницима у близини.

На подручју које покрива чачански Музеј до сада је пронађено 45 целих или фрагментованих римских споменика са натписима, али су два у међувремену нестала. Сви су од камена, изузев једног од печене глине и другог од олова, и највећи број (32) био је у секундарној употреби. Већ у доба касне антике, крајем 3. и у 4. веку, делови тих споменика коришћени су у зидању купатила у центру Чачка, грађевине на месту данашње цркве Св. Вазнесења, или за декорацију, другде. У турско доба послужили су и за поплочавање путева.

Један од камених белега из доба владавине Рима и дан-данас је на гробљу у драгачевском селу Негришорима. Надгробна стела окренута је наопачке, делимично укопана у земљу и заливена у савремени надгробни споменик, и садржи следећи текст на латинском: „Боговима манима, Тотија, Прокулова ћерка, живела је 18 година. Прокул и Марцела ћерки најпобожнијој поставише”.

Ове камене књиге израњале су и са чудноватих места. Један римски жртвеник доскора је служио као праг у кући Петра Шипетића, у селу Граб на Јелици, неколико споменика било је као грађевински камен бачено у темеље. Један, посвећен Серапису и Изиди, случајно је откопан у дворишту Исидора Јањића у Чачку, са дубине од два и по метра, други је спажен у слоју шута код Економске школе, трећи је вековао узидан у мали мост преко Тучковске реке, на путу Чачак–Пожега...

Можда највреднији од 45 пронађених јесте жртвеник откривен у порти Св. Вазнесења, у темељу неке грађевине из 4. века. Споменик је подигла Друга далматинска кохорта, на челу са трибуном Квинтом Секстилијем Марином и посвећен је богу Јупитеру. Исклесан је 253. године и у натпису је поменут цар Емилијан који је Римском империјом владао само те године и то свега стотинак дана. За императора су га извикали војници после победе над Готима у Тракији, али је после погибије његово име на споменику преклесано (израдирано), пошто је на власт у Царству дошао Валеријан. Истраживачи су утврдили да је брисање Емилијановог имена, поред овог случаја у Чачку, уочено само на још два натписа, из Нумидије и Италије.