Како сачувати радна места

Економску политику очувања радних места требало би прилагодити кризним временима и, пре било чега, влада би морала врло пажљиво да анализира која су то занимања и који су то сектори које ће највише погодити талас нестабилности – саветовао је на почетку разговора за „Политику“ Гордон Бечерман, менаџер Светске банке за регион Европе и централне Азије и експерт за тржиште рада. Према подацима Националне службе за запошљавање (НЗС) у Србији је у децембру прошле године број незапослених повећан за 10.212 у односу на октобар 2008. године, а послодавци све чешће уз решење о отказу радницима нуде универзални изговор да без посла остају као колатерална штета светске финансијске кризе. Како би држава требало да реагује у оваквим ситуацијама, нарочито када је и председник Борис Тадић очување радних места дефинисао као један од најважнијих циљева за ову годину, питали смо Бечермана, који иначе важи за доброг познаваоца овдашњег тржишта рада, а својевремено је био и аутор извештаја „Србија – процена тржишта рада”.Повод његовог доласка у српску престоници био је округли сто „Образовање као стратешка инвестиција“, у организацији Светске банке.

– Осим неке врсте социјалне сигурности, коју држава треба да обезбеди онима који су остали без посла, можда је најважније пронаћи прави начин и искористити кризу као могућност да се унапреде вештине и знања запослених. Јер, у овим временима неки радници више нису способни да раде одређене послове. Зато није довољно да им држава понуди само материјалну помоћ, већ влада таквим групама мора да обезбеди могућност преквалификације. Земље као што су Немачка и Велика Британија, у овим кризним временима, нарочито су се окренуле томе да радницима понуде тренинг програме, различите обуке и курсеве – саветовао је наш саговорник и додао да је смањење јавне потрошње, односно резање свих оних трошкова који могу да се срежу такође један од начина креирања сигурног економског амбијента.

Бечерман сматра да влада мора да понуди програме помоћи привреди и да их усмери на компаније које имају потенцијала да постану јаче и снажније.

– И врло успешне фирме сада имају проблема да очувају тренутни број запослених. Зато програми подршке морају бити циљани према њима. Влада не би требало да штити оне компаније које иначе не би преживеле. Већ, подршку треба усмерити према оним фирмама за које поуздано зна да ће их то ојачати – уверен је наш саговорник.

Бечерман, који је у стручној јавности познат и као креатор слогана „Заштитимо раднике, а не послове“, овом приликом је оценио да ће надолазећа економска криза успорити привредни раст Србије, али и повећати ионако велику стопу незапослености.

– Реформа образовања мора бити кључ решавања овог проблема. У Србији још није довољно развијена свест о томе колико је образовање важно приликом запошљавања. Улагање у знање је стратешка инвестиција и инвеститори итекако обраћају пажњу на то колико је радна снага у некој земљи образована, спремана да се преквалификује, мотивисана да савлада нова знања и вештине. Образовање је кључ успеха за будућност, најсигурнији начин креирања нових радних места – навео је он.

Како се економија модернизује, додаје Бечерман, и знања и вештине требало би да иду укорак с временом. И образовни систем би такође требало ускладити са новим технологијама и развојем економије, а од просвете се очекује да производи она занимања која тржиште рада тражи, напомиње он.

А инвеститорима из Европе Србија би могла да буде представљена као земља са релативно јефтином радном снагом.

– То може да има одређене предности за немачке, аустријске или неке друге улагаче. Али, када инвеститори заиста анализирају трошкове рада, они готово обавезно одлазе ван Европе. Тада бирају земље у којима могу да производе много јефтиније него у Србији, као што су северна Африка и Азија, на пример. Зато Србија треба да се у оквиру европског континента промовише као земља са релативно јефтином, али и мотивисаном радном снагом – уверен је наш саговорник.

Бечерману је познато и то да је удео запошљавању у приватном сектору у Србији мали, да велики број незапослених прима зараду у сивој економији, али и да менаџери у фирмама често имају проблема са регулаторним оптерећењима и да би тај проблем требало решити. Неопходна је, сматра он, реформа пореза на рад, јер је у нашој земљи на снази репресиван систем опорезивања личних доходака.