МИРИС СУЗАВЦА И НАФТЕ

Када је као председник ушао у Белу кућу, Џорџ В. Буш једва да је знао где се налазе Пакистан или Грузија, а готово да бих се кладио да имена попут Первез Мушараф или Михаил Шакашвили и данас неко мора да му дошапне.

Први, бркати генерал који је власт у Пакистану преузео војним ударом 1999, постао је у међувремену Бушов миљеник као саборац у рату против тероризма. Други, у САД образовани углађени правник, изборио је статус дарлинга пошто је 2003. извео Револуцију ружа обећавајући да ће Грузију увести у НАТО и потпуно је одвојити од Русије.

И један и други су ових дана у својим земљама прогласили ванредно стање шаљући снаге реда да се обрачунавају са демонстрантима. И један и други су потом покушали да одела очисте од мириса сузавца па су заказали изборе за јануар.

Пошто су кидисали на суштинске премисе демократских друштава, логично је питање какве то Буш пријатеље бира по свету? Какве вредности промовишу они који се хвале да говоре истим политичким језиком као и самозвани лидер слободног света? О каквој то стабилности Потконтинента или Кавказа причамо?

Бушова политика према земљама слабашне демократске традиције не само да погодује радикализму теократске или политичке природе, већ и амбициозним лидерима који откривају своју ауторитарну природу.

Откако је Буш повео свој рат против тероризма, исламског екстремизма је више, а не мање. Заборавимо Ирак, који се тек после америчке инвазије претворио у светску Меку свих врста насиља, па и терористичких. Заборавимо Иран, где је вашингтонска политика сталних претњи ојачала тврдо теократско крило на власти. Причамо о Пакистану.

Пакистан има дугу традицију војних удара па су цивили на власти више изузетак који потврђује правило. Када сам давно упознао Беназир Буто у Карачију, била је у кућном притвору као и сада. Истина, због оца, премијера Зулфикара Али Бута који је убрзо погубљен.

Вашингтону ништа није сметало што је Мушараф постајао звезда у временима када је Пакистан био међу само три државе на свету које су признале режим талибана. Да, да. Муле Омара који ће раширених руку дочекати Осаму бин Ладена. Када је Мушараф дошао на власт, под његовим окриљем процветао је исламски екстремизам. По медресама се учи најрадикалнија интерпретација ислама.

Бушу нису превише сметали пакистанска нуклеарна бомба ни тврђења да су пакистански научници своја нуклеарна искуства продавали Ирану, Либији и Северној Кореји – многи су сумњали уз прећутну Мушарафову сагласност. Није му сметао обрачун са демократском опозицијом.

Пакистанац је после оног 11. септембра брзо препознао какви ветрови дувају. Понудио се као савезник у рату против тероризма. Обећао да ће уништити Ал Каиду. Заузврат је у прве три године после рушења њујоршких близнакиња добио близу четири милијарде долара војне помоћи – повећање од 50.000 пута!

Али, и са таквом премијом у џепу, Мушараф се није осећао обавезан да Пакистан претвори у секуларну демократију. Умерене политичке странке су на удару. Две трећине угледних судија је по затворима. Устав је суспендован. Талибани и други екстремисти имају базе на западу, према граници са Авганистаном.

А шта ради Џорџ? Ништа. Да ли је Мушарафа позвао да се повуче? Није. Да ли је запретио укидањем војне помоћи? Није. Што у збиру значи да великом демократи и није потребан стабилан, демократски Пакистан. Он остаје, сва срећа не дуго, главна инспирација исламском екстремизму.

Да видимо како ствари стоје у Грузији. Бушу је само важно да има савезника који игра на карту русофобије. То што су се на удару национализма нашли још и Јермени, Азери или Курди није битно. Сизифовски је посао Џорџу објашњавати да национализам свакако није метод који води ка стабилизацији једног транзиционог друштва.

Пошто је лако дешифровао шта је Бушу потребно, Шакашвили се није превише упињао да обузда ендемску корупцију, највећу међу бившим републикама СССР-а. Реформе су остале кржљаве, производње нема а политичке групе туку се око расподеле прихода од нафтовода.

Грузија од независности 1991. гради демократију, али испоставља се да Револуцији ружа више одговара назив Револуција трња. Шакашвили је после оштрих критика из Европске уније донекле ретерирао, али његова одлука да председничке изборе распише већ за 5. јануар није емотивни одговор на незадовољство и демонстрације, већ чиста калкулација. Нада се да разједињена опозиција неће успети да се окупи око једног кандидата.

Ако и победи, биће то подељена, мање стабилна Грузија. И шта мислите, да ли ће се Буш због тога узнемирити? Пре готово једног века, у време Велике игре централне Азије, лорд Курзон је говорио да је британско присуство неопходно како би се блокирала царска Русија и како би народи Кавказа "стали на своје ноге". Мало тога се променило.

Оно што везује Мушарафа и Шакашвилија је да умеју да препознају шта воли да чује станар Беле куће. Први је то учио од моћних пакистанских генерала. Други, мада знатно млађи, на време је препознао шта треба говорити западним спонзорима.

Оно што Буша везује за Мушарафа и Шакашвилија су топографија и нафта. Пакистан је важан да би се резервоари централне Азије повезали са Индијским океаном и тако заобишао Иран. Грузија је већ на траси која из Азербејџана води до Турске, како нафтовод не би ишао преко Русије. Нема ту простора за истинско промовисање демократије.

Вероватно се много људи у Пакистану пита зашто Вашингтон не предузима ништа против Мушарафа. Као што има Грузијаца који би очекивали оштрије осуде председника који заводи ванредно стање. Да ли је то зато што Буш не жели да се меша у ствари суверених држава? Или зато што Вашингтон није заинтересован да спасава грађанска друштва у настанку?