MIRIS SUZAVCA I NAFTE

Kada je kao predsednik ušao u Belu kuću, Džordž V. Buš jedva da je znao gde se nalaze Pakistan ili Gruzija, a gotovo da bih se kladio da imena poput Pervez Mušaraf ili Mihail Šakašvili i danas neko mora da mu došapne.

Prvi, brkati general koji je vlast u Pakistanu preuzeo vojnim udarom 1999, postao je u međuvremenu Bušov miljenik kao saborac u ratu protiv terorizma. Drugi, u SAD obrazovani uglađeni pravnik, izborio je status darlinga pošto je 2003. izveo Revoluciju ruža obećavajući da će Gruziju uvesti u NATO i potpuno je odvojiti od Rusije.

I jedan i drugi su ovih dana u svojim zemljama proglasili vanredno stanje šaljući snage reda da se obračunavaju sa demonstrantima. I jedan i drugi su potom pokušali da odela očiste od mirisa suzavca pa su zakazali izbore za januar.

Pošto su kidisali na suštinske premise demokratskih društava, logično je pitanje kakve to Buš prijatelje bira po svetu? Kakve vrednosti promovišu oni koji se hvale da govore istim političkim jezikom kao i samozvani lider slobodnog sveta? O kakvoj to stabilnosti Potkontinenta ili Kavkaza pričamo?

Bušova politika prema zemljama slabašne demokratske tradicije ne samo da pogoduje radikalizmu teokratske ili političke prirode, već i ambicioznim liderima koji otkrivaju svoju autoritarnu prirodu.

Otkako je Buš poveo svoj rat protiv terorizma, islamskog ekstremizma je više, a ne manje. Zaboravimo Irak, koji se tek posle američke invazije pretvorio u svetsku Meku svih vrsta nasilja, pa i terorističkih. Zaboravimo Iran, gde je vašingtonska politika stalnih pretnji ojačala tvrdo teokratsko krilo na vlasti. Pričamo o Pakistanu.

Pakistan ima dugu tradiciju vojnih udara pa su civili na vlasti više izuzetak koji potvrđuje pravilo. Kada sam davno upoznao Benazir Buto u Karačiju, bila je u kućnom pritvoru kao i sada. Istina, zbog oca, premijera Zulfikara Ali Buta koji je ubrzo pogubljen.

Vašingtonu ništa nije smetalo što je Mušaraf postajao zvezda u vremenima kada je Pakistan bio među samo tri države na svetu koje su priznale režim talibana. Da, da. Mule Omara koji će raširenih ruku dočekati Osamu bin Ladena. Kada je Mušaraf došao na vlast, pod njegovim okriljem procvetao je islamski ekstremizam. Po medresama se uči najradikalnija interpretacija islama.

Bušu nisu previše smetali pakistanska nuklearna bomba ni tvrđenja da su pakistanski naučnici svoja nuklearna iskustva prodavali Iranu, Libiji i Severnoj Koreji – mnogi su sumnjali uz prećutnu Mušarafovu saglasnost. Nije mu smetao obračun sa demokratskom opozicijom.

Pakistanac je posle onog 11. septembra brzo prepoznao kakvi vetrovi duvaju. Ponudio se kao saveznik u ratu protiv terorizma. Obećao da će uništiti Al Kaidu. Zauzvrat je u prve tri godine posle rušenja njujorških bliznakinja dobio blizu četiri milijarde dolara vojne pomoći – povećanje od 50.000 puta!

Ali, i sa takvom premijom u džepu, Mušaraf se nije osećao obavezan da Pakistan pretvori u sekularnu demokratiju. Umerene političke stranke su na udaru. Dve trećine uglednih sudija je po zatvorima. Ustav je suspendovan. Talibani i drugi ekstremisti imaju baze na zapadu, prema granici sa Avganistanom.

A šta radi Džordž? Ništa. Da li je Mušarafa pozvao da se povuče? Nije. Da li je zapretio ukidanjem vojne pomoći? Nije. Što u zbiru znači da velikom demokrati i nije potreban stabilan, demokratski Pakistan. On ostaje, sva sreća ne dugo, glavna inspiracija islamskom ekstremizmu.

Da vidimo kako stvari stoje u Gruziji. Bušu je samo važno da ima saveznika koji igra na kartu rusofobije. To što su se na udaru nacionalizma našli još i Jermeni, Azeri ili Kurdi nije bitno. Sizifovski je posao Džordžu objašnjavati da nacionalizam svakako nije metod koji vodi ka stabilizaciji jednog tranzicionog društva.

Pošto je lako dešifrovao šta je Bušu potrebno, Šakašvili se nije previše upinjao da obuzda endemsku korupciju, najveću među bivšim republikama SSSR-a. Reforme su ostale kržljave, proizvodnje nema a političke grupe tuku se oko raspodele prihoda od naftovoda.

Gruzija od nezavisnosti 1991. gradi demokratiju, ali ispostavlja se da Revoluciji ruža više odgovara naziv Revolucija trnja. Šakašvili je posle oštrih kritika iz Evropske unije donekle reterirao, ali njegova odluka da predsedničke izbore raspiše već za 5. januar nije emotivni odgovor na nezadovoljstvo i demonstracije, već čista kalkulacija. Nada se da razjedinjena opozicija neće uspeti da se okupi oko jednog kandidata.

Ako i pobedi, biće to podeljena, manje stabilna Gruzija. I šta mislite, da li će se Buš zbog toga uznemiriti? Pre gotovo jednog veka, u vreme Velike igre centralne Azije, lord Kurzon je govorio da je britansko prisustvo neophodno kako bi se blokirala carska Rusija i kako bi narodi Kavkaza "stali na svoje noge". Malo toga se promenilo.

Ono što vezuje Mušarafa i Šakašvilija je da umeju da prepoznaju šta voli da čuje stanar Bele kuće. Prvi je to učio od moćnih pakistanskih generala. Drugi, mada znatno mlađi, na vreme je prepoznao šta treba govoriti zapadnim sponzorima.

Ono što Buša vezuje za Mušarafa i Šakašvilija su topografija i nafta. Pakistan je važan da bi se rezervoari centralne Azije povezali sa Indijskim okeanom i tako zaobišao Iran. Gruzija je već na trasi koja iz Azerbejdžana vodi do Turske, kako naftovod ne bi išao preko Rusije. Nema tu prostora za istinsko promovisanje demokratije.

Verovatno se mnogo ljudi u Pakistanu pita zašto Vašington ne preduzima ništa protiv Mušarafa. Kao što ima Gruzijaca koji bi očekivali oštrije osude predsednika koji zavodi vanredno stanje. Da li je to zato što Buš ne želi da se meša u stvari suverenih država? Ili zato što Vašington nije zainteresovan da spasava građanska društva u nastanku?