Ко је била Олга Илић Христилић

Ниш – Народно позориште у Нишу недавно је обележило велики догађај – 139 година постојања. У том периоду, дужем од целокупне историје појединих држава, било је много уметника и уметница који су задужили позоришну сцену у Нишу.

Ипак, међу њима посебно место заузима Олга Илић Христилић, једна од првих истакнутих нишких и српских глумица, велика личност која је по много чему била прва и јединствена. За њу су говорили „да је сама за себе револуционарни покрет”.

Слављенички дани били су прилика да се љубитељи уметности, хроничари и историчари подсете ове посебне жене, истинске хероине глумишта која је епитет велике глумице имала још крајем 19. века.

Олга Илић Христилић рођена је као Олга Гашпаровић 1880. године у Солуну. Судбина је тако хтела да је Олга кроз живот носила три презимена, али ниједно од та три није било презиме њеног оца. Матично презиме Гашпаровић понела је по мајци, док су друга два презимена проистекла из њена два брака, са такође глумцима, Костом Илићем и Петром Христилићем.

Олга је рођена у ванбрачној заједници Француза Гастона Санта и Марије Гашпаровић. Оца готово да није упамтила, а са мајком се у својој четрнаестој години доселила у Ниш – град свих њених почетака, како га је касније називала.

Њена појава у Нишу, поготово у годинама које су следиле, била је попут ходајућег земљотреса. Млада и лепа, са изузетним талентом за глуму, плес и песму, подједнако је будила и дивљење и љубомору.

Олга је са глумом почела у Нишу, али брзо је прешла у Народно позориште у Београду, на чијем челу се тада налазио Бранислав Нушић. Међутим, одатле је још брже отпуштена због неслагања са женским делом ансамбла. Тада је настала анегдота и легенда преточена у фотографију наге Олге која је красила излог фотографске радње Милана Јовановића смештене насред Теразија.

Фотографију је Јовановић начинио по Олгиној жељи и такође, по њеној жељи за фотографију је нашао највидљивије место. По једној верзији догађаја, Олга се на тај корак одлучила због личног спора са Нушићем, ипак, према другој и вероватнијој верзији, то је био њен одговор из револта према старијој глумици Зорки Тодосић.

Наиме, искуснија глумица никако није подносила млађу колегиницу. Била је јавна тајна да је Зорка издејствовала да се Олга отусти, а Олга је фотографијом хтела да поручи: „Када ме будеш видела, схватићеш да твоје време пролази, а да моје тек долази.” Тако је настала прва експлицитна фотографија у Београду и Србији, а све се збило 1900, када је Олга имала тек 20 година.

Након одласка из Београда, глумила је у Скопљу, где је поново сарађивала са Нушићем, затим поново у Нишу, с тим да је и пре и после тога била део више путујућих позоришта у Лесковцу, Шапцу, Новом Саду, Осијеку и у неколико градова БиХ.

За време другог боравка у Нишу, као пуноправна чланица Нишког народног позоришта, односно тада позоришта „Синђелић”, остварила је и своје најзначајније, пре свега драмске улоге. Између осталог постала је друга жена на свету после Францускиње Саре Бернар која је тумачила улогу Хамлета, по многима најзахтевнију мушку улогу.

Упоредо са глумом неговала је и свој ништа мањи певачки таленат. Између 1910. и 1930, снимила је 25 грамофинских плоча, поставши једна од првих жена Балкана са снимљеним носачима звука. Велику неправду доживела је у оба светска рата, а велику бол у оба брака. У Београд по други пут долази стара, изнемогла али и помало заборављена. Олга Илић Христилић је иза себе оставила више од стотину одиграних великих улога, око 15 режираних представа, 25 грамофонских плоча и написану аутобиографију. Преминула је у великој беди у једном београдском старачком дому пред крај Другог светског рата, 18. јануара 1945, у 65. години. У својој биографији је написала:

„И када пролазим улицама и чујем грамофонске плоче, звонки и сребрни глас некадашње Олге, засузи ми око, не од жалости, него од среће, јер ја сам имала прошлост. Имала сам је!

Беше...”