Чекајући одлуку суда

Годину дана након самопроглашења независности Косова Србија се може похвалити да је успорила, али не и блокирала тај процес. Још увек је много више земаља које нису признале независност него оних које су то учиниле, али је проблем у томе што су међу присталицама независности оне чији глас има највећу тежину.

Српске власти су прошле године, одмах након проглашења независности, подстакле жесток отпор, али се све завршило у бескорисном демолирању и спаљивању амбасада и изливом примитивнијих облика насиља. Једини резултат било је нарушавање међународног угледа земље.

Дебакл протеста пластично је показао да Србија сама не може много да уради. Да је било могуће направити преокрет уз ослањање на сопствене снаге и благонаклоност географски удаљених савезника, тадашњи премијер Војислав Коштуница би сигурно учврстио свој утицај и однео победу на изборима.

Реч је, заправо, о томе да је, у односу на косовску кризу, међународна позиција кључ свега. Београд не може сам да уради ни једну једину ствар у Приштини ако га у томе не подрже и они који су признали независност. То је зато што се после сукоба са НАТО Београд одрекао суверенитета над Косовом, а није се одрекао територијалног интегритета.

С друге стране у решавању спорова Београд не може да прибегне сили јер га не би подржали ни они који не признају самопроглашену независност. Нова заоштравања односа са земљама које признају независност звучала би добро у ушима многих, али не би осујетила учвршћивање институција насталих након самопроглашења независности, подржаних од водећих европских земаља.

Нове власти су уочи и након прошлих избора дефинисале платформу која се своди на став да Србија никада неће признати самопроглашену независност и да ће учинити све да дипломатским средствима спречи њено учвршћивање, али да ће истовремено настојати да уђе у Европску унију, управо са циљем да појача међународну позицију и свој глас учини снажнијим. 

У Европи (и на Западу у целини) то су разумели овако: Србија не признаје независност, и то је у реду. Већина европских земаља признаје независност и било би у реду да због тога Србија не гледа на Европу као на непријатеља. У новом односу снага који се успоставља на Балкану као делу Европе Србији се нуди место у европској породици, признаје јој се право на тврд став у односу на Косово и тражи се да га не намеће другима.

Али, Србија је та чији је део територије прогласио независност, и то је болно. Чињеница да су се на овом простору у протеклих нешто више од сто година међународно признате границе драматично мењале само појачава незадовољство. Јер ствари су се у том раздобљу одвијале у корист Србије, а процес је сада обрнут – Србија губи територије.

Свакако најпаметнији потез који је повукао Београд било је покретање тужбе пред Међународним судом правде. Сада је само могуће чекати исход процеса.