Мирно небо над Косовском Митровицом

Косовска Митровица – Ништа у северном делу Косовске Митровице не наговештава да је данас дан када су Албанци, потпомогнути Америком и Западом, прогласили своју државу. Код „Полета”, некада боемске кафане Митровчана, тек покоји продавац са цигаретама и воћем које се смрзло на зубатом сунцу. Гужва је као и обично на томболи, где многи годинама ишчекују да ће добити који динар. Јер одавно, пуних девет година, у Митровици је више оних који не раде, који „тезгаре на ситно”, не би ли се прехранили.

У једној од бољих ћевабџиница, коју држи Горанац, јуче је мање него обично људи. Газда каже да његова породица има 10 чланова и да не размишља о 17. фебруару. Неће под именом и презименом у новине, неће чак ни под иницијалима.

– Ми не осећамо ништа што је у вези са наводном републиком Косово. Живим овде са својима од 1976. године. Одавно смо направили велику кућу, доле у Бошњачкој, на месту које баш и није за неки нормалан живот. Али до рата живело се лепо и лако. Дружили смо се са свима – каже он.

На такозваној малој пијаци јуче није било никог из енклава. Ретко се ко усудио да крене из Бабиног Моста, Милошева, Племетине да продаје, дан уочи 17. фебруара. У Улици краља Петра тек понеки војник Кфора. На главном ибарском мосту, оном који раздваја јужни, албански, од српског дела града, само један ауто косовске полиције. Тек после подне стигао је тенк Кфора са пар војника. Са стране, колутови бодљикаве жице, за не дај боже.

„Долче вита”, кафић који је скоро пуних 15 година стециште свих – и Срба, овдашњих Албанаца, Бошњака, Турака, Горанаца... – пун, као и обично.

– Доста нам је и 17. марта и 17. фебруара, и тамо којекаквих датума од којих смо увек стрепели, али никада нисмо ни помислили да напустимо свој град. Овде је увек гужва. Људи не презају што су на само пар корака од „темпиране бомбе”, јер шта год да крене, крене управо од овог моста, а први на удару је овај мој кафић – каже власник Саша Радисављевић (36).

Неколико пута кафић је био гранатиран. Прво, почетком 2000, ручним бацачем – РБ 60 мм, потом 2003. године, а онда и годину касније, 17. марта.

– Био је пун локал, тог 17. марта. Више од 50.000 Албанаца кренуло је овамо, ка нама. У кафићу је било пуно младежи, углавном српске. Само сам чуо ломљаву, а имао сам утисак да ми пуца тло под ногама. Тада је на тераси, овде изнад мог кафића, од снајперског метка, страдала жена – каже Радисављевић. Тужи се са Албанцем који му је отео кућу у јужном делу Митровице и додаје да се неће помирити са тим да мука његових родитеља буде отета.

– Каква је то држава коју од шест милијарди и 750 милиона људи није признало пет милијарди и 850 милиона. То је приватна држава Тачија и албанског врха из Приштине – каже гост кафића Зоран В.