Лепог ока, хитрог скока

Имају витко, складно и покретљиво тело, изузетно лепу главу чији су најлепши украс крупне очи. Ноге су им танке и дуге, али упркос томе срне не могу да издрже дуже трчање па се крећу ходом, касом и скакањем. Радо се и купају јер су одлични пливачи.

Овај плахи папкар из породице јелена насељава широко подручје од Скандинавије до Грчке и од Гибралтара до Урала, па даље ка Сибиру и Монголији. Због тога постоје разни варијетети ове врсте, а на Старом континенту је најраспрострањенија такозвана европска срна (Capreolus capreolus), која обитава и код нас, од равничарске Војводине до брдско-планинских делова централне Србије. Срне највише воле благо заталасане терене где се смењују ливаде, оранице, воћњаци и мешовите листопадне и зимзелене шуме, а често су и у близини насеља. Током године углавном живе у мањим крдима – срндаћи заокупљени чувањем територија и међусобном одмеравању снага ради стицања статуса у групи, а женке бригом о младунцима. У јесен, крда се увећавају, како би заједно лакше пребродила зиму и сачувала се од грабљиваца.

Заједно сигурнији

Врхунац физичког развоја досежу са седам година, а животни век им је 15, понекад и 18 година, када су им зуби већ толико истрошени да не могу да пасу и једу. Срне су преживари и хране се травом, листовима, жиром, младим изданцима четинара, дивљим крушкама и јабукама, бобичастим плодовима. Зими брсте снегом покривену траву или ситно растиње.

Мужјак (срндаћ) лако се разликује од женке (срне) јер има рогове. У ретким случајевима понекој од старих срна израсту кратке рожнице. Иако су срндаћи мало крупнији, просечна висина одрасле јединке (без обзира на пол) је од 75-80 центиметара, а тежина од 30-35 килограма. Длака је лети краћа и црвенкастосмеђа, док је зими дужа и кестењастосива или тамносива. У подручју испод кратког репа длака је бела, и код женки у облику обрнутог срца, док је код мужјака овалног облика. Чула слуха, њуха и и укуса су им веома развијена, али вид им је слаб, далтонисти су, уочавају само веће предмете. Најбоље запажају и реагују на шумове и покрете из околине.

Дозивају се на различите начине: ланад пискањем или пијукањем призивајући мајку, одрасли јаукањем и дерањем у зависности од ситуације, а срндаћи баукањем упозоравају на опасност, или да би у периоду парења указали на своју територију. Осим тога, за обележавање терена и међусобну „мирисну“ комуникацију, ова дивљач користи и посебне жлезде испод скочног зглоба и између папака задњих ногу. Мужјаци имају и чеону жлезду која служи истој сврси.

Одложена трудноћа

Осим оног јесењег, повод за зближавање је период парења, од јула до прве половине августа. Срндаћ прати срну по неколико дана, а када је оплоди, тражи другу, тако да у току једне сезоне оплоди по 4-5 женки. Срна има урођену способност задржавања развоја плода (ембриотенија) да би продужила време ношења до пролећа, кад олани најчешће једно или двоје младунаца, ређе троје, који су тешки 1-1,5 килограм. Тада већину времена проводе лежећи, високом травом или жбуњем прикривени од грабљиваца. Беле пеге по крзну још их више камуфлирају. Мајка у почетку доји ланад, веома је брижна и све време на опрезу. Напушта их тек када дође време да се поново пари, но они су тада већ довољно стасали да сами брину о себи.

Срне имају многобројне природне непријатеље, а то су лисица, куна, рис, вук, дивља мачка, медвед, дивља свиња и неке птице грабљивице. Највећи непријатељ им је ипак човек. Одрасле срне најчешће страдају прелазећи саобраћајнице, затим од тровања – једући биљне културе третиране хербицидима и пестицидима, као и од криволоваца. За младунце су погубне машине за кошење и жетву. Уколико преживе, имају велика оштећења, тешко се опорављају и трауму памте целог живота.

Како им помоћи

Ако видите једно или више ланади саме, немојте их дирати јер је срна сигурно негде у близини и вратиће им се. Али, ако осети на њима мирис човека – одбациће их. Уколико наиђете на рањено младунче, најбоље је да се обратите ветеринару ради прегледа и санације повреда. Даљу бригу о овим малишанима можете да преузмете и сами, ако имате двориште или неки ограђен простор на отвореном. У супротном, смештај за новопридошлицу затражите у неком азилу за напуштене животиње или зоо-врту. Уколико га задржите, може толико да се навикне на вас и живот у „затвореном”, да кад порасте није способно да опстане у природном окружењу. А, иако вам је ова животиња питомог и умиљатог изгледа у међувремену прирасла срцу, знајте да ипак чезне за својом четвороножном породицом. Процените ли да је неизбежно да срну вратите у природу, учините то без обзира што бринете за њен даљи опстанак на слободи.