Млеко, држава и тајкуни

Откуп 300 тона млека у праху је добар потез државе. Нешто слично у децембру прошле године урадила је и Европска комисија – бриселска администрација је „сутрадан” пошто је настао поремећај на тржишту за робне резерве откупила и складиштила стотине тона млека у праху.

Потез српских Робних резерви, за разлику од европских, нажалост, није довољан јер се њиме само тренутно смирују акутна криза на тржишту млека и тензије у јавности. Дугорочно, тај потез не представља никакво суштинско решење за производњу млека и млекарску индустрију. Проблем се само наизглед тиче сељака који производе и с времена на време просипају млеко, читав случај много је озбиљнији и задире у нека од суштинских питања функционисања државе и тржишта.

Овогодишња криза с млеком ескалирала је годину дана после (децембар 2007. године) уредбе владе да укине прелевман на увоз млека у праху који је био 56 динара по килограму и смањи царину са 20 на пет одсто на увоз млека у праху. Уредба је усвојена на предлог Министарства за трговину на чијем је челу био Предраг Бубало, после упорног лобирања произвођача кондиторских производа. Образложење кондиторске индустрије било је да је домаће млеко у праху двоструко скупље од увозног и влада је прихватила тај аргумент. У међувремену, прошле године дошло је до нове велике неравнотеже на тржишту па је у Србију „на мала врата” увезено укупно 4.500 тона млека у праху за које су произвођачи из земаља Европске уније добили двоструке субвенције државе – прво за производњу, а затим и за извоз. Тако је један од најзаштићенијих производа стигао на најнезаштићеније тржиште.

Економска криза само је још више оголила проблем јер је смањена потражња. Криза и увоз поново су на тржишту млека у Србији изазвали неравнотежу – млекаре не примају млеко, сељаци немају више где да га складиште.

Нека догађања на тржишту (на пример, велики удар на сомборску Млекару која је за кратко време изгубила пет одсто тржишта тако што је избачена са трговачких полица) сугеришу да настала неравнотежа није само системског карактера, него да постоји контролисана акција на тржишту којом треба да се обезбеди добра позиција за скорашњу што скупљу продају компаније која се бави производњом млека (и не само млека).

Без обзира на „невидљиву руку” која тренутно контролише тржиште, неравнотежа постаје стална бољка тржишта млека. То указује да нешто не ваља у системском приступу примарној производњи и да су трајнија решења слободан извоз и гаранције државе за откуп млека. Држава би на том пољу требало да се појави као „играч” – да структурним и на дуги рок одрживим мерама утврди оквир и перспективу млекарске (и све друге примарне пољопривредне) производње, да постави јасне и гарантоване границе заштите на које произвођачи могу да рачунају и да створи системске услове за отворено тржиште и извоз млека, пре свега у Европску унију.