У име народа

Ових дана замало да купим стан. Недостајало ми је око 200 евра. Оних које је влада одбила да исплати "мом" службенику у суду који продавцу стана треба да изда власнички лист. Каприциозна банка за одобрење кредита тражи баш да тај лист не буде "старији" од пет дана, а судској администрацији у овом моменту никако није до тих формалности док с владом бије одлучну битку за поправљање свог материјалног положаја.
Елем, у суду генералну штрајк, мој захтев за кредит на "стенд бају", а продавац везан другим уговором, очекује паре у ужасавајуће кратком року. На питање шта ћу сад, у суду ме лепо замолише за разумевање. И мене, и продавца, и банку и још су ми објаснили да су сви грађани у истом положају и да широм Србије сви показују разумевање.

Ризикујући да будем једина која не разуме и која је уз то довољно безобразна да купује стан док запослени у судској администрацији не знају како да прехране децу, морам да питам – разуме ли неко и мене.

Схватам да се с петнаестак хиљада динара месечно тешко може живети, схватам и да су услови рада у судовима грозни. Баш као што сам се увек трудила да разумем и кад просветни радници затворе школе, кад се медицински радници побуне па примају само хитне случајеве и кад таксисти, нечим незадовољни, блокирају град, кад пољопривредници поставе барикаде на аутопуту…

Не желим зато ни овога пута да говорим о томе да ли запослени у судској администрацији имају право на овакав штрајк, ни да ли влада сме да им не повећа готово понижавајуће ниске плате, ни да ли је тачно да је око 2.000 запослених вишка. Не желим да се бавим ни тиме колико држава сваки дан губи јер се не наплаћују судске таксе, баш као што појма немам ни шта се дешава с тим парама.

Не бих ни да полемишем са онима који кажу да штрајкова има свуда у свету и да је њима увек неко оштећен.

Ево, рецимо, сад штрајкују железничари у Француској, па тамо грађани не могу да се возе. Возовима. Али, им остају аутобуси, аутомобили, авиони… скупље, али могуће. И кад штрајкују пилоти опет има избора – дуже, теже, али може да се путује. А "мој продавац" власнички лист може да добије само на једном једином месту на целом свету. А ја само на основу тог једног јединог папира могу да утврдим да је он заиста власник и да стан већ није по хипотеком. А банка ће само с тим папиром размотрити мој захтев да ми одобри кредит.

И сад потпуно себично питам само – имам ли и ја као грађанин право да знам шта купујем, право да купим стан, имам ли уопште нека права – (сем овог да напишем шта ме тишти) и шта је с мојом парама које сам дала као капару ако, због штрајка у суду, не испуним услове из предуговора?