Вилијам Волман: Европа је жена

Црни телефон, склупчан попут хоботнице, почиње да вибрира већ у првим редовима романа „Централна Европа” Вилијама Т. Волмана („Архипелаг”, превод с енглеског Ане Јешић).

Вечито будан месечар у Берлину, венчава се с реалистом у Кремљу... Широм Европе, телефони, почињу да звоне. („Централна Европа”, стр. 17)

Већ је 1939, и челик је у покрету. Пратећи његово кретање, читалац упознаје индивидуалне судбине у судару два тоталитаризма који ће уследити.

Сви они заиста су постојали и писац није морао да их измишља: Кете Колвиц, Немица која је опсесивно вајала и клесала скулптуре и барељефе мајки са мртвом децом, дa би и сама постала једна од њих. Зоја, млада бранитељка Москве. Ана Ахматова и љубавници. Један троугао, љубавни: Шостакович-Јелена Константиновска-државни филмски уметник Роман Кармен. И један политички: Надежда Крупска-Лењин-Фања Каплан, његова атентаторка...  

Ту су и неизбежни церемонијалмајстори Другог светског хаоса: војсковође, револуционари, апаратчици, издајници, Зигфриди, Парсифали... И контраверзни Курт Герштајн, егзекутор у наци-логорима смрти, који кришом саботира набавке отровног гаса, скупља доказе против налогодаваца злочина и покушава свет да обавести о њима...

                                      * * *
У 36 упарених биографских скица, где сваки лик има свој пандан с друге стране фронта, амерички писац Вилијам Т. Волман (1959) сажео је историју Старог континента у најдраматичнијим деценијама двадесетог века. Док се силе сударају међусобно, највећи страдалник, ипак, јесте богиња на бику.

Европа је жена. Европа се зове Мари-Луиз Москва и Берлин Љубова. Европа је Јелена Јекатеринбург и Констанца Константиновска, да не спомињем Галину Германи, Розу Руску; Европа обухвата све територије од Ане до Зоје, не изостављајући критичне железничке чворове Надежду, Нину, Фању, Фридл, Коко (чије право име је Јелена) Каћушу, Верену, Викторију, Кете, Катарину Берту, Брунхилду, Хилде и Хајди; Изнад свега, Европа је Јелена. („Централна Европа”, стр. 215)   

                                      * * *
Вилијама Волмана  имали су прилике да упознају посетиоци претпрошлог Сајма књига у Београду, где је допутовао са енглеским издањем „Централне Европе” у руксаку. У разговору који смо том приликом водили , Волман је, као и свуда, већ после првих реченица прешао на своју фасцинацију Кишовим делом. Није могао да одоли ни Борису Давидовичу, ни другим јунацима Кишове логорологије. „Тако су тачни и веродостојни, несавршени: Нити су жртве, нити кривци, већ све скупа...”, пише, поред осталог, у фајлу мог необјављеног интервјуа.

                                      * * *
Кишово име читамо и у посвети романа „Централна Европа”. Радња романа, заправо, делује као непрестана кружна тура Кишовим локалитетима.

На том путу, Волманов најпоузданији водич је совјетски композитор Дмитриј Шостакович, лајтмотивски присутан у многим епизодама романа. Уметник-парадигма, сав у крхком, субверзивном напору да свој живот, и музику, испрограмира супротно тоналитетима соцреалистичког оптимизма, који деценијама успешно заварава своје комесаре. Шостаковичево „признање” о томе шта се стварно крило иза те мимикрије – Већина мојих симфонија су надгробни споменици – Волман је ставио као мото читавог романа.

У једној сцени, видимо га како се опире Ани Ахматовој, кад она једног дана, избезумљено, упада у његов стан  да га евакуише. Док он безуспешно чека да колатерална штета – по Москви тих дана увелико прште Хитлерове бомбе – сравни седиште НКВД.

Изгледала је тако заносно у том тренутку, такорећи еротски, да је морао да се запита како би изгледало да, па... Била је само седамнаест година старија; то није било ништа. Али он је наставио: постоји неко ко, па, ово је унеколико, како бих рекао, деликатна ствар, знате, неко ко, неко ко, морао бих рећи, много више заслужује да буде евакуисан него ја... 

Него ваша породица, Дмитриј Дмитријевичу? – Ахматова се насмешила и рекла: то мора бити љубав! („Централна Европа”, стр. 190)

                                      * * *
 „Прочитао сам све што ми је дошло подруку о Шостаковичу, а једна од ствари које сам сазнао, рецимо, била је и та да се изражавао врло необично. Често не би завршио реченицу. Уместо тога, само би додао: ’знате... па...’” испричао ми је тада Волман, поводом Шостаковича.

„Знајући колико је заиста страшних ствари поднео од Стаљина и комунистичке врхушке, нарочито за време рата, уочи којег умало и сам није ухапшен и послат у Сибир, камо су већ били отправили његову сестру – уградио сам тај чудан начин говора као његову карактерну црту. Замишљао сам како је непрестано у свом уму потискивао патњу. Отпочео би, рецимо, разговор о опсади Лењинграда и о неким злоделима Стаљиновим, и испричао о тој ствари таман довољно да слушалац схвати о чему се ради, а онда би само рекао ’па...’, ’знате’. То је, на неки начин, исто што и Киш ради: Јер, ако је све што се изговара до те мере суздржано, постепено вас обузима све већа страва и ужас, баш због тога што та страшна ствар неће бити ни споменута.”

                                      * * *
За роман „Централна Европа” Волман је добио најпрестижније признање у својој земљи  – америчку Националну награду за књижевност 2005. Написао је четрнаест романа, неколико књига прича и публицистике, записа из врућих зона рата из којих је извештавао.

Био је на Северном полу, у Авганистану, Конгу, земљи Кмера... Америку је обиграо уздуж и попреко. У време распада деведесетих, дабоме, већ је на Балкану: у Загребу интервјуише Парагу, у Београду Биљану Плавшић. У Сарајеву је, поред осталог, и  хуманитарац: покушава да помогне  једној локалној „лепотици ноћи”, у опседнутом граду,  уз помоћ прегршт и мало више долара...

Уочи бомбардовања Србије од стране НАТО-а, 1998. обрео се на Косову. Тек је накнадно, из свег тог метежа, успео да разабере „да су Србија и Срби у претходном периоду учинили Албанцима нека зла, док су, од тада па надаље, Албанци ти који то исто чине Србима. И зато би Американци морали да воде рачуна о српском поносу”.

У сећање му се, рекао ми је још тада, урезала реченица рецепционера у тамошњем хотелу, да је Косово српски Јерусалим.

Баш хандкеовски, не могу да не помислим.

                                      * * *
Секс, дрога, насиље – јесу теме које већ припадају једном другом, паралелном Волмановом универзуму, изван Кишовог. Узимао је крек, пуцао, у самоодбрани, увек носећи пушку поред лаптопа, кад зађе у опасне зоне...

Воли да се дружи с маргиналцима, нарочито проституткама. У Сан Франциску, где данас живи, и свуда где забаса. Зато су оне чести ликови његове прозе. 

То није ништа необично за америчку литературу после шездесетих. Али, Волманова фасцинација продавачицама љубави уздигнута је на ниво бодлеровског фетишизма.

Јер, Волман је школован писац – дипломирао је компаративну књижевност (као и Киш), али на Корнел универзитету. Прве године после дипломе провео је, међутим, као компјутерски програмер, што је додатно закитило његову биографију. У канцеларији је умео кришом да обитава и по недељу дана: хранећи се чоколадицама из аутомата, ноћима је, на службеном компјутеру, исписивао странице првог свог романа, „Ви светли, уздигнути анђели”.

Подвојени писац, Волман има и подвојену публику. „Неки људи заиста воле моје књиге о проституткама, и мисле да су романи из циклуса „Седам снова” досадни. Други воле „Седам снова” и праве се да нисам написао те књиге о проституткама.” 

                                      * * *
„Седам снова” је још недовршени циклус од седам романа о различитим сусретањима Индијанаца и Европљана, у Северној Америци, у распону од хиљаду година. Од када су први Норвежани стигли до Њу Фаундленда, до данашњих сукоба са Хопи и Навахо Индијанцима.

„Можда најпозитивнија епизода одиграла се у Канади, у 17. веку, у Квебеку. Захваљујући француским језуитима и њиховим покушајима да преобрате Ирокезе, створен је  сасвим нови идентитет, и то је тема једног од тих мојих романа. Ипак, моје приче, углавном, сведоче о томе како једна група готово потпуно измести или уништи другу. Али, то јесте историја.”
А данас?

„Данас, ми Американци верујемо да верујемо у индивидуалну слободу и приватну иницијативу. И ја у то верујем, али већина, заправо, више не верује. Оно у шта верују јесте стицање новца и безбедност: све време брину да им неко не отме или не силује децу, због Ал Каиде, шта ради влада, о томе како ћемо данас-сутра напасти Иран, што ће их учинити безбеднијим, па, баш сјајно, знате…”

                                      * * *
 „Централна Европа”, сада и пред нашим читаоцима, јасно демантује тврдње бившег Нобеловог „профајлера” Хораса Енгдала о некомуникативности америчке модерне књижевности са духом Европе.

Јер, хтео Стокхолм то да уважи или не, чињеница је да је можда најраскошнију епску синтезу историје Европе двадесетог века, Кишовим трагом, написао Американац Вилијам Т. Волман.