Строго пов.

Држава је, каже министар Ивица Дачић, решила да стави тачку на случај Миладина Ковачевића. То је добро, будући да је цела афера и настала због државе, односно њених службеника који нису добро обављали свој посао. Јер, службеници конзулата у Њујорку су ти који су Ковачевићу омогућили да побегне изван домета америчког правосуђа, створивши тако ситуацију у којој је Србија изложена оптужбама да помаже прекршиоцима.

Влада, међутим, није била довољно искрена према својим грађанима. Уместо да неко од министара изађе пред јавност и објасни како се догодило да се односи Србије са САД закомпликују и да отворено каже да се мора ићи на неку нагодбу како би се избегло изручење које је забрањено одредбама Закона о кривичном поступку, прибегло се „строго поверљивим” одлукама.

„Строга поверљивост” трајала је дан-два (што на свој начин говори о функционисању највишег органа извршне власти), па су порески обвезници преко медија сазнали да је неко потрошио милион долара њихових пара. Отуда накнадна објашњења да држава само покушава да нађе најбољи начин да се извуче из ситуације у којој се нашла, макар била потпуно искрена и тачна не постижу жељени циљ.

А шта се, заправо, догодило. Ковачевић, који је у Америци студирао и играо кошарку, у једној тучи ударио је колегу пославши га у кому. Пуштен је уз кауцију да се брани са слободе и да не напушта територију Америке, где је дело почињено и где му се суди. Одатле је побегао у Србију, где покушава да се представи као српски патриота. Радикали су му, чак, омогућили да уђе у зграду Скупштине Србије, сугеришући тако да би држава обавезно требало да га заштити.

На крају, када су стигли „рачуни за наплату”, показује се да је цела операција, са становишта Ковачевића, била успешна. Он можда добија и новац за кауцију (100.000 долара) и 900.000 долара за плаћање одштете породици младића кога је ударио. Заузврат, судиће му се у Србији, у којој функционисање судског система финансирају исти они порески обвезници чијим парама треба да буде плаћено „стављање тачке” на овај случај.

Држава можда и не може да нађе другачији излаз из гужве коју јој је приредио њен „несташни” суграђанин и њен несавесни службеник. Али, било би веома упутно да збуњене пореске обвезнике на време и детаљно обавештава о развоју ситуације, а нарочито о мерама које предузима како би се избегла или на минимум свела могућност да неки њен службеник поступи слично као службеници конзулата у Њујорку и какве је мере предузела према тим службеницима.

Упутно је, на крају, запитати се да ли је држава икада одлучила да ванредно додели своту од милион долара за стипендирање талентованих студената који негде на неком престижном универзитету у свету могу да учине добре ствари и са себе и за Србију и за свет.