Strogo pov.

Država je, kaže ministar Ivica Dačić, rešila da stavi tačku na slučaj Miladina Kovačevića. To je dobro, budući da je cela afera i nastala zbog države, odnosno njenih službenika koji nisu dobro obavljali svoj posao. Jer, službenici konzulata u Njujorku su ti koji su Kovačeviću omogućili da pobegne izvan dometa američkog pravosuđa, stvorivši tako situaciju u kojoj je Srbija izložena optužbama da pomaže prekršiocima.

Vlada, međutim, nije bila dovoljno iskrena prema svojim građanima. Umesto da neko od ministara izađe pred javnost i objasni kako se dogodilo da se odnosi Srbije sa SAD zakomplikuju i da otvoreno kaže da se mora ići na neku nagodbu kako bi se izbeglo izručenje koje je zabranjeno odredbama Zakona o krivičnom postupku, pribeglo se „strogo poverljivim” odlukama.

„Stroga poverljivost” trajala je dan-dva (što na svoj način govori o funkcionisanju najvišeg organa izvršne vlasti), pa su poreski obveznici preko medija saznali da je neko potrošio milion dolara njihovih para. Otuda naknadna objašnjenja da država samo pokušava da nađe najbolji način da se izvuče iz situacije u kojoj se našla, makar bila potpuno iskrena i tačna ne postižu željeni cilj.

A šta se, zapravo, dogodilo. Kovačević, koji je u Americi studirao i igrao košarku, u jednoj tuči udario je kolegu poslavši ga u komu. Pušten je uz kauciju da se brani sa slobode i da ne napušta teritoriju Amerike, gde je delo počinjeno i gde mu se sudi. Odatle je pobegao u Srbiju, gde pokušava da se predstavi kao srpski patriota. Radikali su mu, čak, omogućili da uđe u zgradu Skupštine Srbije, sugerišući tako da bi država obavezno trebalo da ga zaštiti.

Na kraju, kada su stigli „računi za naplatu”, pokazuje se da je cela operacija, sa stanovišta Kovačevića, bila uspešna. On možda dobija i novac za kauciju (100.000 dolara) i 900.000 dolara za plaćanje odštete porodici mladića koga je udario. Zauzvrat, sudiće mu se u Srbiji, u kojoj funkcionisanje sudskog sistema finansiraju isti oni poreski obveznici čijim parama treba da bude plaćeno „stavljanje tačke” na ovaj slučaj.

Država možda i ne može da nađe drugačiji izlaz iz gužve koju joj je priredio njen „nestašni” sugrađanin i njen nesavesni službenik. Ali, bilo bi veoma uputno da zbunjene poreske obveznike na vreme i detaljno obaveštava o razvoju situacije, a naročito o merama koje preduzima kako bi se izbegla ili na minimum svela mogućnost da neki njen službenik postupi slično kao službenici konzulata u Njujorku i kakve je mere preduzela prema tim službenicima.

Uputno je, na kraju, zapitati se da li je država ikada odlučila da vanredno dodeli svotu od milion dolara za stipendiranje talentovanih studenata koji negde na nekom prestižnom univerzitetu u svetu mogu da učine dobre stvari i sa sebe i za Srbiju i za svet.